Miljko Mitrović iz Kosjerića ima 83 godine i objavio je svoju novu knjigu pesama “Dopisivanje samoće”. Ovaj neobičan deka, zdravog uma i bistrog oka, radio je kao profesor srpskog jezika u jednoj seoskoj školi kod Kosjerića i bio je dugogodišnji novinar lokalnog nedeljnika “Vesti” iz Užica. Ali, ceo život je voleo da čita, piše pesme i sakuplja knjige. Nije ni čudo što sada njegova privatna biblioteka sada broji preko 13.000 knjiga.
– Kao mladić, a kasnije kao zreo čovek, posećivao sam sajmove knjige. Sa svakog sam se vraćao sa po sto ili dvesta knjiga, pa se vozač kombija sa kojim smo putovali, često hvatao za glavu. I uvek sam donosio knjige sa putovanja po svetu – kaže Miljko.
Knjiga je Miljka uvek privlačila. Kada je bio mali noću je čitao uz petrolejsku lampu, jer tada nisu sve kuće imale struju.
– Otac je često noću ustajao i grdio me što potroših sav gas. Pretrpim grdnju, a onda nastavim ponovo da čitam. Kasnije, kada sam bio na Učiteljskom fakultetu u Užicu, čitao sam mnogo, a napisao sam i jednu knjigu. Oktucao sam je i urađene su korice, i sada kao jedinstveni primerak stoji u mojoj biblioteci – kaže Miljko.
Za sebe kao nastavnika srpske književnosti kaže da je bio strog, ali pravičan, dok su čitaoci nedeljnika “Vesti” i slušaoci “Radio Užica”, obožavali da čitaju njegove tekstove i slušaju njegove emisije i dnevnik. Bio je karakterističan po tome što je na primer na radiju dnevnike završavao sa po nekim uglavnom ljubavnim stihom, a u svoje tekstove u novinama je ubacivao stihove ili citate filozofa.
Sada je objavio svoju drugu knjigu “Dopisavanje samoće”, a izdavač je izdavačka kuća “Konder”. Prvu knjigu pesama “Tamnava” štampala je “Prosveta” u dva izdanja.
– Ta prva knjiga nastajala je 40, a druga 20 godina. Svaku reč sam tražio da uklopim u pesmu, danima sam tražio odgovarajuću… – kaže Miljko.
A o sebi priča kao skromnom čoveku.
-Ja sam ime i prezime sa korica ove knjige. Uz to, ja sam i ćutljiv čovek. Sav moj život je bio u odricanju i davanju. Rekoh, ćutljiv sam čovek jer znam da je u ćutanju sigurnost, kako je pisao Andrić, a ja dodao, u ćutanju je sigurnost i onih koji ćute i onih o kojima se ćuti. Tek, bavio sam se poslom koji je bio više galama – novinarstvom. Ja i sad zazirem od tog zanata, ali sam bio i prosvetni radnik i otvoreno ću priznati da ću umreti željan učionice. Rođen sam u Kosjeriću. U tom gradiću sam toliko poznat da o meni niko ništa ne zna. Užice je grad moje mladosti i bezmalo ukupnog radnog staža – rekao je, između ostalog Mitrović.
Mitrović je dobitnik mnogih nagrada za poeziju, a najznačajnija mu je prva nagrada koju je dobio u mladim danima na međunarodnom konkursu u čast Branka Miljkovića u Nišu na kojem je učestvovalo 1.512 pesnika iz više od 20 zemalja. Za ovog poetu stubovi srpskog pesništva su Njegoš, Laza Kostić, Dis, Momčilo Nastasijević, Dučić i Branko Miljković. Danas su za njega dobri, sjajni pesnici Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo, Stevan Raičković, Milovan Danojlić, Ljubo Simović koji je po njegovim rečima „čudo božije“. Posebno je cenio Milovana Vitezovića, svog prijatelja i zemljaka.
– Savremena srpska poezija uglavnom je klonula. Deskripcija, samo opis i pesnici danas niušta drugo ne ulaze. U trendu su danas romani. Kod mene svetlost ima govor, ona se čuje. Moji recenzenti uočavaju moju okrenutost jeziku. Dr Dušan Bošković kaže, da u mojoj poeziji ima toliko neočekivanih jezičkih obrta, čak i ozvučavanja suglasnika. Drago mi je što je to primetio, i sve je to po Boškoviću, uviđanje samoće. Smrt kažu da je najgora, a ja velim, smrt je reinkarnacija života, nekog mogućeg, zato nije strašna koliko je strašna samoća – zaključio je Mitrović.
Autor: LZS
