Višegrad, gradić na Drini, nosi dušu našeg nobelovca Iva Andrića. Najpoznatija je Ćuprija na Drini, a ništa manje poznat je i Andrićgrad, čiji je tvorac Emir Kusturica. Ali, malo ko od turista zna da se u samom centru, na oko 500 metara od najatraktivnijih turističkih destinacija u Višegradu, nalazi mesto gde je Ivo Andrić proveo svoje najranije detinjstvo. U zgradi, koja je pre više od veka napravljena u vreme Austro-ugarske, nalazi se Spomen učionica posvećena našem nobelovcu.
Pre nego što se uđe u ovu učionicu, u kojoj se oživljava Andrićevo detinjstvo, na samom uglu zgrade stoji tabla na kojoj na nemačkom jeziku piše da je vodostaj Drine na toj visine table bio 10. novembra 1896. godine. Na sredini zgrade su ulazna vrata. S jedne strane je slika Iva Andrića, a s druge piše Spomen učionica. I čim se uđe nailazi se na školsku tablu, na kojoj je rukom ispisan citat Andrićevog “Prvog školskog časa”. Dobrodošlicu će poželeti Nikola Đukanović, kustos u Spomen učionici. A unutra kao da je vreme stalo. Sa zidova učionica su slike na kojima su likovi koji su obeležili Andrićev život u Višegradu. Kroz taj život vas vodi ljubazni domaćin. Dok posetioci sede u skamijama (drvenim klupama) iz Andrićevog vremena, Nikola stoji ispred njih i počinje putovanje u prošlost.
– Kada turisti dođu prvo objasnim ko je napravio ovu zgradu. Zatim za oko 15 minuta ispričam kratku biografiju o Ivu Andriću. Najbitnije mi je, a mogu neskromno da kažem, da odavde 80 posto ljudi izađe zadovoljno. Bez obzira koliko ljudi znaju o Andriću, opet ovde čuju nešto novo – kaže Nikola.
U toku svog predavanja kustos podseća na Ivovo rođenje i dolazak u Višegrad.
– Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u romoktaličkoj porodice od oca Antuna Andrića i majke Katarine, devojačko Pejić, Srpkinje. U stvari ta majka je razlog zbog čega se Andrić kasnije izjašnjavao kao Srbin, pogotovu znajući da se muška deca vežu za majku. Kada je imao dve i po godine njegov otac je umro od turbekuloze, a njegova majka je zbog lošeg materijalnog stanja došla u Višegrad kod zaove, Ivove tetke. Ti, njegovi tetka i tetak (tetak je bio Poljak) su bile veoma bitne figure u njegovom životu. Bili su imućni, ali nisu imali dece. Odmah su Ivu obezbedili dadilju Ajkunu, koja je bola muslimanka. To je bila treća osoba koja je obeležila Andrićev život. Nju je zvao svojom drugom majkom. Kasnije, kada god je dolazio u Višegrad obilazio je i od nje je godinama dobijao jedan te isti poklon – vunene čarape. Ona je živela 96 godina i nikada se nije udavala, a nije imala svoje dece. Zato nije ni čudo što su u njegovim delima zastupljne sve tri religije: zato što mu je majka Srpkinja, Ajkuna muslimanka, a tetak katolik – priča Nikola, koji pokazuje na slike koje ilustruju njegovu priču i pokazuje kolika je sličnost između Iva i njegove tetke.
Zastao je kod jedne slike i za nju kaže.
– Ovo je Stevan Baranac, četvrta osoba koju je Iva vezala za Višegrad. To je njegov školski drug sa kojim sve vreme školovanja 4 godine sedeo zajedno u ovoj učionici. On je među prvima 1961. godine, kada je Ivo dobio Nobelovu nagradu, poslao razglednicu sa čestitkama i ta razglednica je ovde – kaže kustos.
Ukazuje i na petu osobu koja je obeležila Ivov život u Višegradu.
– To je učitelj Ljubomir Popović. Andrić je njemu posvetio jednu svoju pripovetku “Učitelj Ljubomir”, što više nego jasno govori o njihovom odnosu – dodao je Nikola, ali i rekao da je Ivo ponovio sedmi razred i to zbog matematike.
Podsetio je da je Ivo imao samo 4 godine kada se dogodila najveća poplava u istoriji Višegrada, zbog koje je i postavljena tabla na zgradi.
– Vode je prelazila preko ćuprije, odnela je ogradu, ali je most ostao – kaže Nikola.
A onda se opet vraća na učionicu.
– Ovde su sve originalne Andrićeve fotografije, koje su hronološki poređane. Tu je fotografija iz indeksa i baš podseća na Gavrila Principa. U stvari to je takav bio stil oblačenja, a bili su generacija. Zatim, imamo i sve knjige Iva Andrića, pa i one koje retko ko ima u svojoj kolekciji.
Sve dok on to priča u pozadini se čuje prijatna muzika. Na izlazu se nalazi knjiga utisaka, pa ne retko se može pročitati da je ovde vreme stalo, da se osetio duh Iva Andrića, a ima ispisanih poruka na kineskom i arapskom jeziku.
– Stranci, naročito Kinezi uključe prevodilac na telefonu i tako razumeju šta pričam. Ipak, koliko turista dođe u Višegrad, malo njih svrati. Kada me vide na vratima pitaju me gde mogu da odu na dobre ćevape, a ja kada ih pozovem da uđu unutra, oni kažu da će doći posle. Uglavnom niko ne dođe. To je jako žalosno. Ima jedna narodna poslovica: Budala priča šta je pojeo, a pametan šta je video. Meni je tih ljudi žao, jer ako si došao kao turista iskoristi priliku i vidi šta sve ima – dodao je Nikola.
Inače, ulaznica za jedno ovakvo putovanje košta jednu marku, odnosno pola evra.
Autor: LZS
