Posle 13 km od Užica, nakon što se prođe putem oivičenom smrčama i drugim drvećem, dolazi se u selo Gostinicu na Jelovoj gori i veliku čistinu na 900 m nadmorske visine odakle puca pogled. Desno se vide obronci Zlatibora, pored kotlina Požege, pravo Golija, Kablar, Javor i Mučanj, malo levo Kablar i Ovčar, a kada je lepo vreme i Divčibare. Na tom mestu je niklo seosko turističko domaćinstvo „Šebovina“.
U tom prelepom ambijentu Gvozden Starčević je 14 godina, na dva hektara, ulažući najviše samog sebe, stvarao turističko naselje koje čine pet kućice u kombinaciji brvana i cigle, restoran sa nacionalnom kuhinjom, „ruska banja“ sa saunom i đakuzi kadom, dečija igrališta sa raznovrsnim mobilijerom, otvoreni bazen, zasadi maline, kupine, plastenici, šljive, ima svoje svinje i kokoške, i sve drugo što prati jedno domaćinstvo. Ogromno dvorište je ukrašeno cvećem i raznim predmetima. Za zimu je spremna staza u dužini 250 m za sankanje dece.
– Ideja je nastala pre 14 godina. Na ovome sam najviše sam radio, jedino su majstori radili na krovovima. Prve kućice su prenete iz Tubića i one datiraju pre Prvog svetskog rata i malo su prepravljene. Jedna je reparirani babin mlekar, druga je kuća gde se moj tata rodio, a ova velika je preneta prošle godine iz Rutoša kod Nove Varoši. One potiču iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Jedino potpuno nov objekat je gde se nalazi tzv. ruska banja doterena iz Rusija. Sada imam 17 kategorisanih ležajeva u 5 objekata – kaže Gvozden.
Gvozden ima svoju firmu koja se bavi špedicijom, ali pravi život mu je na Šebovini.
– Moji roditelji su se vratili na selo, pa i ja i supruga, mada radim u Užicu. Supruga je bila službenica u banci i napustila je posao. Sve je u tradiciji srpskog naroda, pa i kuhinja koja sve namirnice koristi sa našeg imanja i od rođaka iz ovog kraja – rekao je Gvozden i dodao da je ovo domaćinstvo poćelo da radi 1. maja ove godine i da je do sada prošlo oko sto gostiju.
„Šebovina“ je zatvorenog tipa, pa restoran i sve ostalo mogu koristiti samo gosti koji su na pansionu.
U poslu mu pomažu i supruga Dragana, majka Dobrinka i otac Vidoje.
Majka Dobrinka kaže da gosti na meniju mogu očekivati šta požele od jela, pita i kolača. Ona je otkrila i kako je ovaj deo ime dobio ime.
– Gvozdenov deda Milomir Starčević je rano ostao bez oca. Brigu o njemu je preuzela tetka, koja je volela cveće šeboj, a Milomiru je pevala pesmu „… cveće moje na prozoru se razmeće…“, pa je tako deda dobio nadimak Šebo. Moj sin je imao 6 godina kada je deda umro i kada je pošao u školu svima se predstavljao kao Šebo. Gvozden je imao želju da se deda pamti i tako nazvao ovaj deo Šebovina – priča Dobrinka.
Supruga Dragana je glavna u održavanju domaćinstva, pomaže i u kuhinji, dočekuje goste. Iako ponekad ima pune ruke posla, ona je zadovoljna sa svim što su do sada uradili.
„KUHINJA MOJE MAME“
Majstor trube Dejan Petrović je ovog puta trubu zamenio oklagijom u promociji programa „Kuhinja moje mame“. On je zajedno sa domaćicom Dobrinkom promovisao pravljenje tradiocinalne srpske pite sa sirom. U promociji je učestvovala i gradonačelnica Užica dr Jelena Raković Radivojević, koja je sa zajedno sa Dobrinkinim sinom Gvozednom pravila stare dobre vanilice.
– Ovde sam u prijateljskoj poseti Gvozdena Starčevića poznatog u Užicu kao Šebo i kao promoter programa „Kuhinja moje mame“. Gvozden ima moju punu podršku, jer sam i ja rođen na selu i cenim ljude koji su ostali na selu da ga razvijaju, jer bez jakog sela nema jake države – kaže Dejan.
On nije bio obavešten da ga čeka pravljenje pite, ali se nije dao iznenaditi.
– Pošto volim kuhinju i da spremam jela, tako da bilo čega se da se dohvatim da spremam od tradiconalnih jela iz našeg kraja, neće mi biti teško. Tu sam ekspert – dodao je Dejan, a onda se prihvatio kuvarske kape, kecelje i oklagije.
Dejan je rekao da je pre dolaska u „Šebovinu“ usput svratio u osnovnu školu u koju je išao na Čakovini i posetio đake i nastavnike.
– Ovom prilikom želeo bih da apelujem na gradonačelnicu i Ministarstvo prosvete da renorviraju školu da bi deca imala iste uslove kao deca u gradu – rekao je Dejan.
Rame uz rame sa Dobrinkom razvukao je testo za pitu, nauljio, sipao smesu od sira, kajmaka, mleka i jaja, a onda vešto savio u krug, pa u tepsiju.
U drugom timu su bili gradonačelnica Jelena i Gvozden. I gradonačelnica se prihvatila oklagije, razvila testo, pa su zajedno kalupom vadili vanilice, zatim ih sa domaćim džemom od šljiva spajali, pekli i na kraju uvaljali u prah šećer.
– Starčevići su od ovog mesta napravila pravi raj. Gvozden i njegova supruga Dragana su mladi obrazovani ljudi, koji su upravo izabrali selo kao mesto za razvoj svog posla. Ne samo da razvijaju turizam, oni su zajedno sa TO Užice napravili program „Kuhinja moje mame“, kao promocija tradicionalnih jela. To može da posluži kao primer i ostalim domaćinstvima u ovom kraju i u Srbiji – rekla je gradonačelnica i dodala rukovdstvu grada ostaje da neguju naša sela razvijanjem komunalne i putne infrastrukture.
DAN TURIZMA
Direktorka TO Užice Danijela Đorđević Arsić rekla je da ovaj program „Kuhinja moje mame“ obuhvata pravljenje emisija u seoskim domaćinstvima koja se bave ruralnim turizmom i da je ovo samo početak obeležavanja Svetskog dana turizma, koji je 27. septembra.
– Cilj ovog programa je promovisanje tradicionalne kuhinje i seoskih domaćinstava koja se bave turizmom – rekla je direktorka TO Užice.
Za Dan turizma biće slobodan ulaz u Potpećku pećinu.
Autor: LZS
