Milka Adžić o svetu otrovnih gljiva

Milka Adžić iz Užica svoju novinarsku profesiju zamenila je pre 6 godina i otišla na obližnju planinu Jelovu goru gde se posvetila prirodi. Omiljena oblast su joj gljive, koje uz različite litreraturu, druženje sa poznavaocima i nekim od najvećih srpskih stručnjaka u ovoj oblasti, i dalje upoznaje. Na FB stranici koju uređuje, “Koja je ovo gljiva?” okupljeno je više od 8.000 gljivara sa prostora bivše Jugoslavije i to je mesto za razmenu gljivarskih informacija, napredak, učenje i druženje, sklapanje novih poznanastava. Meštani i zaljubljenici u prirodu iz Užica i okoline ponekad joj se obraćaju za pomoć pri prepoznavanju pojedinih vrsta pa se ona zato nije previše začudila kada ju je nedavno pozvala devojka koja jezatekla ženu otrovanu gljivama. Naša sagovornica do danas nije čula šta je otrovana žena mislila da bere, ali je po simptomima i vremenu njihovog pojavljivanja pretpostavila…

– Devojka me je pozvala i rekla da je ta žena bila potpuno unezverena, da je tukla glavom o zid, da je ispuštale nekakve neartikulisane glasove, što je ukazivalo na izmenjeno stanje svesti. Po tome sam zaključila da je gljiva koju je pacijentkinja pojela pripadala grupi onih koje izazivaju panterinski sindrom trovanja. Iako je u medijima bilo objavljeno da je u pitanju gljiva ludara, kako ovdašnje stanovništvo naziva svima dobro znanu muharu, vrstu Amanita muscaria, još je izvesnije da je ipak bila u pitanju neka druga Amanita, poput panterovke, A. pantherina – kaže Milka.

Po njenim rečima, kada dođe do trovanja gljivama (micetizma) sve je, uz puno sreće, blagovremene reakcije, prepoznavanja simpotoma i javljanja  u najbližu zdravstvenu ustanovu, u rukama toksikologa i zdravstvenih radnika. Ispiranje želuca, izazivanje povraćanja ako je potrebno, aktivni ugalj i sprečavanje dehidratacije organizma, neke su od  mera koje mogu pomoći kod najčešćih sindroma trovanja.

– Ono što je do nas, novinara, medija, mikologa, gljivara-amatera, države i zakonske regulative je da se postaramo da do trovanja ne dođe, ili makar ne toliko često koliko se do sada dešavalo na ovim prostorima. Pravovremene i proverene informacije, pouzdani izvori, apeli i upozorenja na startu i tokom sezone branja gljiva, kontrola prometa šumskih plodova na pijacama, predavanja i edukacije, propagiranje rada gljivarskih društava, više prostora u medijima, rad sa najmlađima, buđenje svesti o značaju gljiva za očuvanje biodiverziteta, njihovoj ulozi u prirodi, neki su od zadataka od čijeg ispunjenja zavisi i broj trovanja tokom gljivarske sezone u Srbiji – kaže naša sagovornica.

OSNOVNA GLJIVARSKA PRAVILA

Zbog toga svima preporučuje, a i sama se pridržava postulate “Samo znanje sprečava trovanje” i “Gljive jedemo na vlastitu odgovornost”.

– To su postulati koje niko ko želi da zakorači u magični svet gljiva ne bi smeo da smetne s uma ni jednog trenutka. Uz to ide i spremnost na doživotno učenje i praćenje aktuelnih dešavanja u mikologiji (nauci o gljivama), koja nas poslednjih nekoliko decenija zasipa sve novijim informacijama, proizvodima brojnih istraživanja. Gljivama se ne truju “dugogodišnji poznavaoci gljiva”, kako se u medijima često navodi za žrtve trovanja. Ozbiljni i pravi ljubitelji gljiva mogu vam nabrojati karakteristike najpopularnijih konzumnih vrsta gljiva u svako doba dana i noći, i navesti sve razlike u morfologiji jestivih i sličnih im otrovnih. Budnost, koncentracija, promišljenost i pribranost se podrazumevaju. Svaki primerak se podrobno osmotri i beru se samo one gljive koje prepoznajemo sa stopostotnom sigurnošću – kaže Milka.

Jedno od osnovnih gljivarskih pravila koje umnogome utiče na otklanjanje mogućnosti da se otrujemo, prema njenim rečima, jeste i to da se nikada iz prirode ne uzimaju premladi i prestari primerci. Prvi zato što još nisu razvili sve karatkteristike neophodne za njihovo prepoznavanje i nisu stigli da se razmnože i produže vrstu. Stara, usled vremenskih prilika degradirana plodonosna tela su opet te osobenosti izgubila, i uz to će svakako biti neupotrebljiva dok sakupljač stigne do svog doma.

DECA I STARIJI POSEBNO UGROŽENI

Savet naše sagovornice je da se bere samo ono što se poznaje, a ako neko želi da napreduje i uči neophodno je da nabavi novu i kvalitetnu literaturu, učlani se u najbliže gljivarsko društvo, poveže se sa poznavaocima koji su spremni da podele svoja znanja na terenu…

– Vidite li u gljivama samo lako dostupnu i besplatnu hranu iz prirode, “samoposluge u kojoj nema plaćanja”, što se često može čuti, u opasnosti ste od površnog i olakog shvatanja veoma, veoma ozbiljne materije. Samo jedan ubran šešir (20-ak grama) smrtno otrovne zelene pupavke (Amanita phalloides), gljive odgovorne za najveći broj smrtnih ishoda kod trovanja, dovoljan je da sa ovog sveta odnese odraslu osobu prosečne građe. Najstariji i najmlađi su nažalost najugroženiji. U praksi je zabeležen slučaj kobnog trovanja deteta uzrasta 2 godine koje je samo lizalo kašiku sa ostacima rižota spremljenog sa zelenom pupavkom – upozorava Milka.

SINDROMI

Ona kaže da najgori deo priče o micetizmu leži u činjenici da što kasnije nastupe simptomi, trovanje je opasnije.

– U ovom slučaju, faloidinskog sindroma, za koji su odgovorni amatoksini, poput otrova iz zelene pupavke, kao najčešće kobne zamene, prvi će se simptomi javiti posle 6 i više sati. Otrovani će imati gastrointestinalne probleme, koje će, uz prividno olakšanje nakon par dana propratiti progresivno oštećenje jetre i bubrega. U završnoj fazi ovi organi mogu sasvim otkazati, pa se događa da je transplantiacija jedino rešenje. Sadržaj amatoksina je promenjiv i zavisi od vrste gljiva, ali i više drugih faktora, kao što su ubrani deo (šešir ili drška), sastava zemljišta, vremenskih uslova plodonošenja. Uz najpoznatiju i najčešću zelenu pupavku, za ovaj sindrom trovanja mogu biti odgovorne i bela (Amanita verna) i smrdljiva pupavka (Amanita virosa), kao i “mala smrt” (Gallerina marginata) i neke vrste iz roda Lepiota, znatno ređe ili sitnije i neupadljivije – objasnila je naša sagovornica.

Ona je pored faloidinskog sindroma, navela nekoliko drugih sindroma trovanja.

– Giromitrinski, koga uzrokuju gljive iz roda Gyromitra, hrčci, koje neiskusni mešaju sa smrčcima, rod Morchella, ali i neke vrste iz roda Sarcosphera. U ovom slučaju, pored ingestije (unošenja otrova hranom), do trovanja može doći i udisanjem pare tokom kuvanja.

– Panterinski, uzrokovan iboteničkom kiselinom i muscimolom, koje sadrži više vrsta iz roda Amanita, među kojima je najčešća zamena uslovno jestive (nakon guljenja kožice šešira i ozbiljne termičke obrade) biserke (Amanita rubescens) sa otrovnom panterovkom (Amanita pantherina).

– Psilocibinski (halucinogeni), koji nastaje pod dejstvom gljiva iz roda Psylocyba, Panaeolus, Stropharia, veoma brzo po konzumaciji, traje nekoliko sati, a ispoljava se kroz poremećaj opažanja vremena i prostora, i propraćen je audio-vizuelnim halucinacijama.

– Gastrointestinalni sindrom je ubedljivo najčešći, a izazivači su gljive koje pripadaju većem broju rodova. Otrovni šampinjoni (Agaricus xanthodermus), Clitocybe nebularis (maglenka), sumporača (Hypholoma fasciculare), krompirača (Scleroderma citrina), nekolika vrsta iz roda Ramaria, sasa, koralki, capica, samo su neke od njih. U ovoj skupini je i verovatno najčešće trovanje od svih, uzrokovano zamenom otrovne zavodnice (Omphalotus olearius) sa lisicarkom (Cantharellus cibarius). Otrovni šampinjon za razliku od svojih jestivih rođaka neprijatno miriše, na mastilo, taj se miris pojačava tokom termičke obrade i najvažnije, intenzivno i momentalno požuti u trenutku kada mu odsečete osnovu drške.

– Koprinski ili antabusni sindrom ispoljava se kao netolerancija alkohola uz konzumaciju nekih vrsta gljiva iz roda Coprinus, poput C. atramentaria (sivi jarčić), ali i vrsta Echinoderma asperum i Suillelus luridus (kovara). Reakcija je skoro trenutna, a alkohol se ne sme konzumirati ni 48 sati (po nekim autorima i 72h) pre, ni posle unošenja nabrojanih vrsta gljiva, čak ni u količini koju sadrže praline sa višnjevačom.

DOVOLJNO JE POJESTI 1,5 KG SVEŽIH GLJIVA SEDMIČNO

– Simptome poput ovih, gastrointestinalnih možete imati i ukoliko nepravilno pohranjujete ubrane gljive, nosite ih u plastici, umesto u pletenim korpama, ubrzavajući im tako propadanje, berete gljive pored saobraćajnica, u industrijskim zonama, gradskim sredinama, na zemljištu tretiranom hemijskim preparatima, nedovoljno ih termički obrađujete…Brojne su i individualne alergijske reakcije, zbog čega se preporučuje uzimanje veoma malih količina gljiva koje ranije niste probali. Generalno, i sa najukusnijima među njima ne bi trebalo preterivati, pa je tako preporuka da nedeljni unos svežih gljiva ne premaši količinu od 1,5 kg svežih, odnosno 150 g suvih po osobi – savetuje Milka.

Takođe, savetuje da gljive nikako ne bismo smeli da kupujemo na pijacama, uzimamo od prijatelja i komšija za koje nismo sasvim sigurni da su odlični poznavaoci i da ih dajemo deci.

– Pojedini autori tvrde da deca do 7 godina (drugi kažu 12) imaju želuce koji ne proizvode enzime neophodne u procesu varenja gljiva, Hitin, materije iz ćelijskog zida zglavkara, ali i gljiva, ove namirnice čini teško svarljivim. Sa druge strane posmatrano, dečji metabolizam je kudikamo brži nego kod odraslih, pa potencijalni otrovi iz gljiva neuporedivo brže dospevaju do jetre i bubrega, čineći trovanja gljivama najmlađih težim i pogubnijim – kaže Milka.

Ali, da se ne pomisli kako je sve vezano za gljive zastrašujuće, mračno i komplikovano, ona kaže da ukoliko neko dozvoli da ga ovaj ogromni šareni svet uvuče u svoja prostranstva i učini da saglede sve njegove lepote, uloge i razloge postojanja, doći će do zaključka da je to što pojedini pripadnici ovog carstva mogu da završe na našem tanjiru samo jedan, prilično nebitan detalj…

– A ako to i ne vidite, uvek vam preostaju brojne vrste iz uzgoja, koji je naša budućnost, baš kao što su gljive, uverena sam i hrana i lek budućnosti – zaključila je naša sagovornica.

 

Autor LZS