Na samo 10 minuta od centra Zlatibora, u podnožju Tornika na oko 1.200 metara nadmorske visine, daleko od gužve Bojan Smiljanić je u netaknutoj prirodi, sagradio četiri kolibe – tri za goste i jednu za dnevni boravak, restoran ili kafanu. Ali, ne baš klasičnu. Ovde nema cenovnika, već gost plaća koliko misli da vredi ovaj nesvakidašnji doživljaj.
Počeo je Bojan Smiljanić pre skoro četiri godine da gradi svoj san, jer kako kaže oduvek je želeo da ode u prirodu daleko od gužve. U svemu je imao podršku svoje supruge Nataše, čiji je otac Milan Bakić dao imanje, pa s toga i ime “Bakića kolibe”. Bojan je niz godina radio kao vozač autobusa, reli trke je vozio sedam godina, a onda se odlučio da napravi svoj mali raj. Supruga Nataša i sinovi Vuk i Miloš, zbog posla i školovanja žive u Užicu, ali svaki slobodan momenat provode u ovom raju.
– Sve ovo počelo je da funkcioniše pre dve godine, mada sam počeo izgradnju pre tri godine. Sada trenutno ovde živim – kaže Bojan.
“Dobro došao, izuj brige… uspori… i uživaj!“, “Ne hodaj na prstima, kroz život se gazi!”, “Život je lep kad se živeti zna!”, “Kakve su misli, takav ti je život”, “Pomoć pamti ko ti pomoć nudi” i slično, jesu poruke na tablama, koje privlače pažnju prolaznika. Pored “Bakića kolibe” prolazi put za manastir Dubravu i Uvac. U tom potezu skoro da nema kuća, i onda je prolaznicima zanimljivo kada odjednom naiđu na ovako nešto.
– Dolaze gosti, neki prenoće, neki svrate na kafu i tako funkcioniše. Više svrate iz radoznalosti da vide šta je to u ovoj nedođiji. A kada uđu dočeka ih potpuno domaća atmosfera. Neko želi čaj, neko kafu, sok, a poneko i pita šta ima da se jede. Kada imam goste na noćenju ujutru im spremim komplet lepinje, uštipke, prženice, kačamak, pitu sa sirom, a za ručak pasulj, krompir, kuvani kiseli kupus, sarmu i to u zemljanom loncu, meso ispod sača i druga jela – kaže Bojan, koji za goste priprema komplet lepinju, a i hleb veli pravi sam.
– Na kraju, kada završe gostovanje pitaju me koliko košta. Kažem im koliko smatraju da treba da ostave novca. Uvek se iznenade, pa su onda u nedoumici, ali uvek ostave dovoljno, poneko i časti. Uglavnom svi odu prezadovoljni, a neki se ponovo vraćaju – objašnjava Bojan.
“Bakića kolibe” nisu luksuzno mesto, ali odiše domaćom atmosferom, koja može da vrati i u neka davna vremena. Kućicu su građene od stoletnih talpi ručno sečenim, a pokrivene su šindrom. U dve drvene kućice nalaze se po dva kreveta, a u trećoj slamarica. Struje nema, ali Bojan je na akumulator uključio diode, koje daju sasvim dovoljno svetlosti. Vrata se zatvaraju drvenom rezom.
U svakoj kućici su peći na drva, a umesto jorgana u ovim hladnim vremenima pokriva se sargijama i ćilimima. Utopljeni ovakvom prekrivkom dok vatra pucketa u pećima, van svake gradske buke, osim ponekog laveža nemačkog ovčara Gila, užitak je pravi. Ujutru je buđenje cvrkutom ptica. Mada, kaže Bojan, može ponekad ovuda da zaluta i poneka divlja svinja, lisica, srna. Redovni su gosti lovci koji skoro svakog vikenda dolaze i idu da love vukove, kojih ima u ovom kraju.
– Gosti ovde prvenstveno dobiju odmor, hranu i smeštaj. Hranu spremam ja po receptima naših baka. Mnogi su već čuli za “Bakića kolibe” i to mi je najveća reklama. Sede gosti ponekad i do kasno u noć, pa se ponekad i zapeva – veli Bojan.
Imao je Bojan razne gosti. Seća se jednog mladog para iz Švajcarske, koji su imali iznajmljen apartman u Kraljevim konacima na Zlatiboru, a Bojana su pitali da li mogu da sutradan dođu i prespavaju u jednoj od kućica.
Bojanova supruga Nataša kaže da su ranije stalno pričali kako bi bilo lepo da imaju nešto ovome slično.
– I onda se Bojan odlučio da krene u radove, a ja sam ga 100 posto podržala. Farbala sam kućice, prozore, imalo je dosta posla i okolo. Naš čest gost je i naš komšija, poznati glumac Dragan Jovanović. Ima kuću na 500 metara odavde i tu provodi mnogo vremena – kaže Nataša, a Bojan dodaje:
– Dragan i ja smo jedini koji žive ovde u širem okruženju. Stalno dolazi kod nas, dovodi svoje prijatelje, pevamo i sviramo.
Naš domaćin planira da čim se steknu uslovi da krene u proširenje objekata i neke druge stvari.
– Trebalo bi da sklopim još dve kolibe. Planiram i jednu štalu da napravim za domaće životinje. Držao bih koze, ovce, kokoške i ponija za decu, i obavezno magare, jer deca retko imaju priliku da ga vide. Takođe, dole u podnožju livade ima potok. Tu sam planirao jedan ribnjak za uzgajanje pastrmke. Nadam se da ću to nekako uspeti da ostvarim za dve do tri godine, ali treba mnogo para – dodao je Bojan sa osmehom.
Kućica, u kojoj je dnevni boravak, odnosno “kafana”, nalaze se razni predeti stari i po stotinu godina. Donose mu ljudi razne stare predmete. Tako se mogu videti preslica, kolevka, vretena, motovilo, stara pegla na žar, karlice, čanak, stare drvene skije, gramofon i mnogo toga još.
– Za sada mogu da živim od ovoga i da se nabave neke osnovne stvari za goste i nas. Ljudima je ovo interesantno, jer na Zlatiboru nema ništa slično. Ko ovde dođe znači da voli prirodu i domaću kuhinju. Čajeve leti berem, a sokove isto pravimo domaće. Oni koji su bili jednom ovde, uvek se vraćaju – kazao je Bojan.
Autor LZS
