Svaki Užičanin i šira stručna javnost, kao i svaki državljanin Srbije, trebalo bi da poseti Legat Mihiala Milovanovića u Narodnom muzeju u Užicu, koji je stalna postavka, da bi shvatili veličinu ovog čoveka. On je zadužio narod, ali i likovnu umetnost Srbije i sveta.
– Legat Mihaila Milovanovića u Narodnom muzeju je uspostavljen 2003. godine. Fond Legata stvoren je otkupom i poklonom umetnikovog sina Momčila Milovanovića i drugih darodavaca, a deo predmeta je iz zbirki Narodnog muzeja Užice – navode u Narodnom muzeju Užice.
Legat prezentuje umetničku i ličnu zaostavštinu Mihaila Milovanovića, prvog akademskog slikara iz užičkog kraja, ratnog slikara u oslobodilačkim ratovima Srbije 1912–1918. godine i skulptora.
Postavka Legata je rekonstruisana 2020. godine. Za njegovu rekonstrukciju Ministarstvo kulture je izdvojilo 2,5 miliona dinara, a Grad Užice 500.000 dinara.
– Pređašnji prostor nije bio u punoj funkciji, nije bio na nivou našeg slikara. Mihailo Milovanović je bio i zvanični slikar Vrhovne komande Vojske Srbije u Prvom svetskom ratu. Slikao je portrete kralja, prestolonaslednika, srpskih vojvoda, vojnika i u to vreme bio je jedan od najznačajnih slikara – rekao je Tihomir Petković, koji je tada bio gradonačelnik Užica.
U novom prostoru od 160 kvadrata nalazi se 29 slika ovog umetnika. Pored toga izložen je deo nameštaja Milovanovićeve vile u užičkom selu Tuk (koja je potpuno ruinirana), klavir Mihailove supruge, pisma kojima su se dopisivali, knjige iz njihove lične biblioteke…
Petković je podsetio da je Legat počeo sa slikama koje su poklonjene od Milovanovićevog sina, a u međuvremenu, prethodne tri godine, Muzej i Grad Užice uz dosta napora i dinamike došli do 12 novih slika. Dve slike su kupljene na aukciji i deset direktno od unuka Mihaila Milovanovića, koji nosi njegovo ime i živi u Atini. Te dve slike su dva ulja na platnu “Pralje“ i ”Kuća na planini“. Obe slike, dimenzija 80 sa 60 centimetara, plaćene su 5.200 evra. Kupljene su na beogradskoj aukcijskoj kući Madlart, vlasništvo kompanije Cepter, i to je urađeno tajno, jer da je bila obnarodovana zainteresovanost, Grad bi morao da plati znatno veći iznos. Slike su tu stigle iz Nemačke. Urađene su manje konzervatorske intervencije.
– Sa ponosom možemo da kažemo da sada imamo jedan od viđenijih legata u Srbiji – rekao je Petković.
Za formiranje i muzeološku prezentaciju Legata slikara Mihaila Milovanovića Narodnom muzeju Užice 2004. godine dodeljena je nagrada Muzejskog društva Srbije „Mihailo Valtrović”.
Slavica Stefanović, direktorka muzeja, podsetila je da je Milovanović prošao sva stradanja naše vojske od Albanije i Krfa sve do Kajmakčalana.
– Nepravedno je osuđen i streljan 1941. godine u užičkom naselju Krčagovo, da bi 2007. godine bio rehabilitovan – rekla je Stefanovićka.
Zahtev za njegovu rehabilitaciju podneo je užički publicista Đorđe Pilčević, koji je pre nekoliko godina napisao veliku monografiju o slikaru Milovanoviću.
“Sud je utvrdio da je Milovanović lišen života kao žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga”, pisalo je u konačnoj presudi.
U užičkom Muzeju, gde je legat slikara Milovanovića, njegovim potomcima je predato sudsko rešenje o rehabilitaciji. Unuka Katarina Marić bila je vrlo uzbuđena stojeći pored dedine slike “zadušnice”:
– Ja ga najviše pamtim od sve dece i kako su strašno živeli pod senkom njegove smrti. Moja baka je svake godine na dan njegove smrti kačila ’zadušnice’, nisu bile uramljene nego ih je stavljala na zid i zvala je prijatelje na večeru. Ostala je bez ičega, nikakav prihod nije imala, strašno im je bilo. Nismo verovali da ćemo ovo da doživimo – rekla je tada Katarina Marić.
Prisutan je bio i unuk Milosav Tošić:
– To je velika stvar za našu porodicu i u Beogradu i u Užicu, pošto imamo veliku familiju ovde u Užicu. Ovaj dan smo čekali, šta da vam kažem – hvala vam puno – rekao je Milosav Tošić.
Kuća Mihaila Milovanovića
U Gubinom dolu, zaseoku koje pripada Ribaševini, a koju je smatrao kao svojom rdonom, iako je rođen u susednom selu Gostinici, nalazi se ruinirana “Vila Milovanovića”, kuća je koju je 1930. godine podigao, a zatim i u njoj živeo i stvarao Mihailo Milovanović. Nekada je to bila moderna, a danas samo ruina polomljenih prozora, odvaljenog plafona, urušenog krova i ispucalih zidova, na kojima još piše “Živeo drug Tito”.
Mihaila Milovanovića je rođen u susednom selu Gostinica 1879. godine. U Mihailovim sačuvanim pismima i nekim dokumentima, Mihailo je uvek navodio: Mihailo Milovanović iz Ribaševine kod Užica. Imao je još sedmoro braće i sestara. Njagovo detinjstvo je bilo dosta teško, otac je umro 1888. godine, a majka Nikolija se preudala 1891. godine za Petka Pantića iz Ribaševine i dovela ga na svoje imanje. Mihailo je bio prinuđen da posle završenog drugog razreda osnovne škole, koju je pohađao u Кaranu, napusti dalje školovanje. Služio je kod seoskog gazde, da bi odužio neke majčine dugove. Tri do četiri godine služio je u kafani kod Vojina Đokića u Ribaševini. Кada mu je sve to dojadilo, napustio je selo i sa rabadžijom otišao u Valjevo i završio kamenorezački zanat. U Valjevu je počeo da slika, piše pesme i u lokalnom listu „Podgorje“ ih objavljivao. Posle odsluženja vojske, početkom 20. veka, napustio je Valjevo i otišao u Beograd. Bez uspeha je pokušao da se upiše u Srpsku slikarsku crtačku školu, pa je, kao samouki umetnik, radio portrete pojedinim ličnostima i od toga se izdržavao. Potom je 1904. godine otišao u Nemačku, u Minhen, koji je tada bio jedna od kulturnih prestonica Evrope. Posle jednogodišnjeg besplatnog školovanja u slikarskoj školi Slovenca Antona Ažbea, uspeo je da naredne godine položi prijemni ispit na Likovnoj akademiji, koju je uspešno završio 1909. godine.
Mihailo Milovanović je prvi akademski slikar užičkog kraja, predstavnik minhenske škole u srpskom slikarstvu, najistaknutiji ratni slikar vrhovne komande srpske vojske u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine. S obzirom da je izučio kamenorezački zanat, bio je dobar i vajar. Pored mnogih spomenika i radova, njegova delo je i spomenik na Кrfu, podignut u slavu palih boraca Drinske divizije.
Bio je odličan guslar i pevač, učestvovao u mnogim nacionalnim manifestacijama. Iza sebe je ostavio i roman u rukopisu „Lendina vodenica“. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu, a u Užicu je osnivač akcionarskog društva „Zlatibor“ za razvoj i unapređenje Zlatibora i prvi predsednik Upravnog odbora. Jedan je od utemeljivača Udruženja Užičana u Beogradu.
Od zarađenog novca u Ribaševini je podigao modernu kuću, u narodu poznata „Vila Milanovića“. Tu je živeo sve do jeseni 1941. godine sa svojom ženom. U kući je imao veliki atelje i u to vreme nastale su slike velikog formata, na nacionalne teme. U toku 1932. godine na konkursu grada Beograda dobio je nagradu za sliku „Noćna borba na Dunavu 1915. godine“. Posle toga je imao dosta izložbi.
Njagov život je prekinut 28. novembra 1941. godine, kada su ga streljali partizani zbog optužbi, koje nikada nisu dokazane, da je bio engleski špijun, petokolonaš i narodni neprijatelj. A Mihailo je bio veliki rodoljub i patriota. Za Srbiju je ratovao u tri rata, spašavao je ljude od okupatora, među kojima i komuniste, jer je odlično govorio nemački jezik. Na Likovnoj akademiji u Minhenu zajedno je studirao slikarstvo sa ocem pukovnika Štokhauzena, koji je igrom slučaja, bio nemački komandant u Užicu 1941. godine. Na jednom partizanskom zboru Mihailo se javno zalagao za zajedničku borbu protiv okupatora, a protiv bratoubilačke borbe, pozivajući partizane i četnike na saradnju i toleranciju.
Slikarov opus čini oko 150 sačuvanih slika, dok su neke stradale u ratovima. Njagove slike danas se nalaze u Vojnom muzeju, u Muzeju grada Beograda, u Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, u Muzeju u Valjevu, u Muzeju Matice srpske u Novom Sadu, u užičkom muzeju, u privatnim kolekcijama.
O tome koliko komunistička vlast nije volela da se govori o Mihailu Milovanoviću, govori i podatak da se njegovo ime nije nigde spominjalo, a njegove slike se nisu nigde izlagale sve do devedestih. Početkom devedestih Užičani su počeli da pišu o Mihailu. Dobrivoje Borčić i КPZ (Borčić je bio direktor КPZ), u oktobru 1997. godine objavio je roman „Lendina vodenica“ od Mihaila Milovanovića, koji je posle 56 godina od nastajanja ugledao svetlost dana. Naredne 1998. godine, kada je КPZ promenilo ime u ART (preduzeće za kulturu i bioskop), ART je objavio monografiju publiciste Đorđa Pilčevića „Akademski slikar Mihalo Milovanović, život i delo 1897–1941.“. U toku 2001. godine preduzeće ART i Narodni muzej u Beogradu objavili su umetničku monografiju „Mihailo Milovanović“, koju je napisao istoričar umetnosti dr Mićo Joavnović iz Beograda. Posle te monografije, u parku ispred Doma vojske, a danas Gradskog kulturnog centra, svečano je otkrivena spomen bista Mihaila Milovanovića, rad akademskog vajara Branka Tijanića. Zatim je održana retrospektivna izložba slika i to prvi put u Narodnom muzeju u Beogradu, a potom u Užicu. U kabinetu gradonačelnika se nalazi Milovanovićeva slika „Moba“, velikog formata. Valjda ta slika može svakog gradonačelnika da podseti na ime Mihaila Milovanovića. Jedino Društvo potomoka ratnika 1904–1918. major Кosta Todorović svake godine na dan konačnog oslobađanja Užica 29. oktobra 1918. godine, polaže cveće i odaje poštu. Takođe, u Ribaševini je nekoliko godina Milica Čolić Šica, amaterska slikarka, organizovala likovnu koloniju i okupljala slikare, a to je, prema nekim mišljenjima, trebao da uradi užički muzej, u kome je 2003. godine otvoren Legat i za koju su dobili najveću muzejsku nagradu Srbije. Međutim, kolonija se poslednjih godina ne održava. Republički odbor Saveza potomoka ratnika Srbije 1912 – 1920. godine, osnovao je likovnu sekciju koja nosi ime „Mihailo Milovanović“ i svake godine organizuju u Domu vojske Srbije u Beogradu republičku izložbu slika članova ove sekcije. Udruženje likovnih umetnika Užice je 1997. godine na svojoj godišnjoj skupštini donelo odluku i usvojilu nagradu Mihailo Milovanović.
O tome šta je navelo Milovanovića da se vrati u Ribaševinu, Đorđe Pilčević je naveo da se ne zna razlog zašto je voleo više Ribaševinu od svoje rodne Gostinice. Pored slikarstva, Milovanović je bio poznati vajar.
– Mihailo Milovanović je od 1926. do 1929. godine sa porodicom živeo u Mladenovcu i za to vreme je uradio spomenik od mermera, visok 4 m poginulim ratnicima Mladenovca 1912 – 1918. i tada je svečano otkriven. Tom otkrivanju spomenika prisustvovali su kralj Aleksandar i kraljica Marija. Posle ovog spomenika, na zahtev opštine i crkvene opštine Mladenovac, u crkvi je uradio ikonostas od mermera, koji je retkost, jer je retkost da se ikonostas u pravoslavnim crkvama radi od mermera. Potom je uradio kompletnu dekoraciju crkve, freske i ostalog. Posle Mladenovca, 1930. godine vratio se u Ribaševinu, gde je napravio svoju kuću sa velikim ateljeom. On je tu uživao sa svojom porodicom. On je bio Solunac, a u Ribaševini, Gostinici i Кaranu je bilo dosta Solunaca. Uveče su se često okupljali kod njega, on je svirao gusle (znao je odlično da ih svira) i svi su pevali. Tokom noći to se čulo u celoj dolini. I njegova žena Vala, Čehinja, svirala je klavir, pa se pevalo. To je bila jedna od retkih kuća u zapadnoj Srbiji koja je imala klavir. Ona ga je donela iz Praga – ispričao je Pilčević o jednom malom delu iz života Milovanovića.
Još 2011. godine tadašnje Gradsko veće, donelo je odluku da se kupi kuća Milovanovića od Ministarstva odbrane, koje je posle konfiskacije raspolagalo tom imovinom. Bilo je reči da će kuća biti obnovljena, što bi predstavljalo pravu atrakciju. Međutim, sada je kuća u toliko lošem stanju, da je pitanje da li je uopšte moguće obnoviti.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se Narodnom muzeju Užice na saradnji
Tekst je deo medijskog projekta “Kroz istoriju do budućih turista” koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
