Na Zlatibor su dolazli brojni naučnici, pesnici, slikari, glumci….. Jedan od njih je i Josif Pančić, lekar po pozivu, koji je doktorsku disertaciju iz prirodnih nauka odbrabnio u Pešti 1843. godine,
još tokom boravka u Beču dogovarao se sa Vukom Karadžićem da zajednom idu u jugozapadnu Srbiju – Vuk zbog govora i jezika, a Josip zbog bogate flore. Vuk je tada sugerisao Pančiću da ode za lekara u Užice, jer mu je tu Zlatibor bogat retkim biljem. Ipak nije se tako ostvarilo. Vuk je ostao bez obećanih ruskih para, ali Pančić je više puta pohodio Zlatibor, a kako je zapisao, da bi osetio prirodne stvari:
„Prirodne stvari nisu mašte koje se u nadraženom mozgu začinju, nisu misli koje mogu čitanjem i čuvanjem da se shvate i zapamte, prirodne stvari moraju očima da se vide i prstima opipaju…“
Posle otkrića endemske vrste omorike na planini Tari 1875. godine Pančić je prešao na susednu planinu Zlatibor, tačnije u selo Semegnjevo, i tada je zapisao:
„U Semegnjevu smo ispitali čistu glinu koju narod pri pranju umesto sapuna koristi…. iz Semegnjeva popeli smo se na Tornik i po njegovim stranama našli retke biljke, kao što je narcis, koga Užičani zovu zelenika, i jeremičak, biljku žutog cveta. Obe ove biljke su mirisne biljke Zlatibora i one se bezobzirno branjem uništavaju…. Išli smo dalje i prešli u zlatiborako selo Sjeništa, tu smo otkrili zlatni bor i muniku dva četinara za koja nam kazaše da ovde rastu. Kazaše mi da drvo minuka dosta raste u selu Murtenici. Dugo smo proučavali i znamo sigurno da je to vrsta bora sa korom jele, a kada je drvo starije, ima „zmijsku koru“. Raste na krečnjačkim stranama, i to je endemična vrsta…..“
Zabeleženo je kako je veliki naučnik Josif Pančić dugo i više puta boravio na padinama Zlatinbora, od meštana je iznjamljivao konje da bi svuda stigao, a u svoja istraživanja vodio je uvek po petnaestak studenata botanike.
Autor LZS
