Predvideo je Obrad Mirković iz sela Kremna da će umreti prošle godine. Tu 2023. godinu je uklesao na spomeniku na Veletovom groblju u ovom selu. Ali, mi zatičemo Obrada živog i zdravog ispred svoje drvene kućice u Tarabićima. U 89. godini Obrad još uvek struže drva, neguje cveće oko kućice i sa svojim mačkom Markom i dve kuce šeta po dvorištu. Bistre glave i očiju iz kojih zrači dobrota, dočekuje svakog posetioca vodom i ratlukom, rad je i da sa skuva kafu, ali posetilaca je retko.
Još dok je bio na službi u Požarevcu kao železničar „javilo“ mu se kada će umreti.
– To je bilo 1976. godine, kada mi se otvoriše vrata. Dođoše dve žene u crnom. Pitam ko je i one se predstaviše. Veća je bila Bogorodica, a manja Sveta Petka. Rekoše mi da ću se za tri godine preseliti u Užice, da ću živeti lepo i umreti 2023. godine, kao i da će me sahraniti predsednik opštine – priča Obrad, kako je došlo do toga da zna kada će umreti.
I kako kaže, sve se skoro ostvarilo.
– I dobio sam posle tri godine službu u Užicu i stan, a znam i to da će me sahraniti predsednik opštine. Bratanici moje žene sam ostavio stan, a ona se posle dala u politiku i sada je postala predsednica opštine Sevojno. I ona se stvarno lepo brine o meni. Evo, moj frižider je uvek pun, samo da podgrejem i pojedem. A po tom mom viđenju, na spomenik sam uklesao i godinu kada ću umreti – kaže Obrad.
A ima objašnjenje zašto nije umro prošle godine.
– Trebao sam da umrem prošle godine. Tri meseca pred moju smrt sedeo sam na klupi i kod mene dođe moj otac. Kaže mi: „Čuo sam da si bolestan, pa došao sam da te obiđem“. Dok mi to priča na kapiji stoji majka i sve rukom pokriva oko. Ja ga pitam:“Ćale, što ono majka drži ruku na oku?“, a on meni ljutito odgovora:“Ja sam je udario!“ To me nešto pogodi i rekoh mu:“Mislio sam da ti sada dođem, ali ti neću doći“, a on meni:“I ne moraš“ i ode. I zato ja nisam otišao, nisam umro – kaže Obrad.
Skorašnji san ga je malo uznemirio, te je plakao.
– Neki dan, u 3 sata u toku dana, ja ovde lego i sanjam oca moga. Probudio sam se i vidim oca moga i ima treće oko na čelu. Nageo se na me, a ja ležim. Hteo sam da pebacim ovu ruku preko njega i počeo sam plakat, a on se nije dao. Nisam mogao da ga zagrlim. Nekako sam bio polumrtav, pa sam se razabrao. Život je takav – kaže Obrad.
Iako živi sam u drvenoj kućici od 2017. godine, kada mu je umrla supruga Zorka, Obrad kaže da nije sam.
– Moja Zora je stalno sa mnom. Tu je i noću, stalno mi dolazi. Čujem je kako diše, kako leži pored mene i savetuje me mnoge stvari. Ponekad mi je kuća puna mrtvih, ali Zora je uvek tu – kaže Obrad.
Spomenik na kome je uklesana godina 2023., kao godina smrti i ime i prezime njegove Zore, nalazi se na lokalnom groblju, pored očevog i majčinog groba, a odmah je pored i grob proroka Mitra Tarabića. Prošao je mnogo kao železničar, pa nije ni čudo što je na klupici pored groba ispisano:
„Dobro došli Zori i Obradu. Svukud porođosmo u Veletovo dođosmo“.
Obrad veruje u Kremansko proročanstvo i kaže da se mnogo toga obistinilo, a za napredak našeg naroda citira:
– Boljitka nema dok ne bude otvoren rudnik soli u Solotuši (selo kod Bajine Bašte) i dok ne bude prestonica u Kruševcu. Tada će se narod oporaviti i tada će narod jesti zlatnim kašikama. Naš narod treba da veruje u Trabića proročanstvo, Sveto pismo i Nikolu Teslu – dodao je ovaj vremešni čovek.
Dok sve ovo priča iz oči mu isijava dobrota, a ruka ponekad zadrhti i to kad priča o Zori. Kao vozovođa, kako sam za sebe kaže, upoznao je mnoge ličnosti, među njima i poznate, pa im prorekao kakva ih sudbina čeka, bez obzira da li lepa ili na neki način upozorio da će ih snaći ono najgore, smrt.
Tako je Silvanu Armenulić upozorio da ne ide na put.
– Kada sam 1976. godine, 10. oktobra položio za železničara, slavio sam u hotelu Morava u Požarevcu. Tu je bila i Silvana Armenulić. Popila je tri vinjaka i pričala sa mnom. Rekao sam joj da sam iz Kremana, a ona me je povezala sa prorocima Tarabićima. Posle nekog vremena rekla mi je da treba da ide na put. Odmah sam joj rekao da ne kreće na put, jer posle 10 sati đavoli vrebaju i mogu da je skrenu sa puta. Ali, ona je rekla da mora. I eto, posle sam čuo tužnu vest da je poginula – kaže deda Obrad.
A jednoj poznatoj pevačici je prorekao da će postati poznata.
– Imao sam komšinicu koja je bila jako nemirna, đavo i po. Znala je da iskače iz voza. Išao sam njenim roditeljima i govorio da se smiri. A ona je išla u Muzičku školu. I jednom sam joj rekao:”Dragana, ti ćeš biti pevačica, poznata pevačica, upamti šta sam ti rekao!” – seća se deda Obrad kako je to rekao Dragani Mirković.
Ostavljamo Obrada onako kako smo ga i zatekli, za stolom punih fotografija iz prošlosti, u kućici gde na zidovima stoje okačene uspomene u vidu fotografija i slika, i par sveski u kojima je verovatno zapisao nešto značajno, a sve to uveče prelistava sa svojom Zorom.
Autor: LZS
