Starina od 78 godina Dragoslav Glavonjić veliki je tradicionalista. Skoro ceo svoj život svira gusle, a pravi ih već pola veka.
Dragoslava skoro niko ne zna pod tim imenom, još od malih nogu zvali su ga Dragan. Rođen je Rutošima kod Nove Varoši.
– Otac je imao nas osmoro dece. U selu su me svi znali kao Dragan, tako mi je ostalo i u školi, ali i do danas. Dok sam bio dečak, u selu nije bilo nekih instrumenata da bi se mogla svirati bilo kakva muzika. U vreme bilo je prela i posela, i tada su se samo mogle čuti gusle. Tek poneko je znao da svira frulu i dvojnice, a kasnije se pojavila harmonika i truba. Кod mene u susedstvu skoro svaka kuća je imala gusle. Te gusle su bile su izrađene na vrlo prost način, ali su služile svrsi. Oko gusala se okupljao narod i kada se začuje u selu njihov zvuk, znalo se da se nešto događa – prelo ili poselo. Posebno je to bilo zimi, o praznicima, nedeljom. Nije niko tada znao za vikend, već samo nedelju, kada se nije radilo, već odmaralo, ko je mogao zabavljao se. Skupljala se omladina često oko škole, crkve ili u nekoj kući, koja je imala veliki podrum ili pomoćne prostorije. Кao dečak sam slušao puno gusle i zavoleo sam njihov zvuk. Privukle su me i pesme pevane uz gusle. Bile su to pesme iz naroda, junačke, epske, deseteračke pesme. Tada su se samo one pevale. Uz gusle se najviše, koliko pamtim, pevalo za Božić. Tada je to bio veliki praznik, slavio se tri dana, a božićni ručak nije se mogao zamisliti bez gusala. Jedan je pevao, a svi ostali su pažljivo slušali. Zna se, gusle hoće tišinu, da bi se dobro i tačno čule reči pesme. Uglavnom su to ranije bile junačke pesme, ponekada su se pevale i tužbalice. Za gusle treba čovek da se rodi. Iako tu nema mnogo tonova, tri, četiri, pet najviše, ipak treba da se uskladi pesma sa muzikom koju proizvode gusle. Međutim, s obzirom na prodor nekih novih talasa u kulturi, i gusle su se počele drugačije praviti. Rađena su rezbarenja i dogodile su se još neke promene, pa su gusle kao instrument, rekao bih, postale civilizovanije. Rezbarilo se tako da na guslama imamo Miloša Obilića, manastire, a na vrhove su stavljane figure poput aždaje, ptice, vojskovođe ili, na primer, Njagoš, tako da mogu reći, kao i sve oko nas i gusle su pretrpele velike promene – rekao je Dragan.
Dragan se seća da je njegov otac imao neke stare gusle, tako da je uz njega počeo pomalo pevati.
– Prve sam gusle kupio u Crnoj Gori, tačnije odneo sam javorovo drvo, koje je raslo tokom mog detinjstva, jednom majstoru. Međutim, nekako sam odmah dobio želju da ih i ja napravim. Do sada sam napravio oko tridesetak gusala. Polovinu sam poklonio braći, sestrama, unucima, bratancima i sada sva moja uža familija ima gusle koje sam ja pravio. Bratu sam poklonio jedne gusle, gde sam izrezbario lik Svetog Luke, jer je to naša krsna slava. Gusle su ponos srpskog naroda, pravoslavnog naroda. I gusle su uvek stajale na zidu okačene o drveni klin, jer su i kuće bile drvene – kazao je naš sagovornik.
Dragoslav kaže da se jedan period niko nije interesovao za gusle, ali poslednjih petnaestak godina ima više interesenata, ali ne iz užičkog kraja.
– Nekada, pre više od sto godina, iz užičkog kraja bio jedan poznati guslar, koji je zajedno sa hercegovačkim i crnogorskim guslarima pevao po Americi i Кanadi. Danas se uz gusle pevaju i pesme u osmercu. Često su pesme uz gusle bile i zabranjivane, ali poslednjih godina postoje predlozi na državnom nivou da se gusle uvrste u muzički instrument. Ja sam često sa mojim komšijom Tadijom Vukovićem, rodom iz Priboja, nažalost, on je sada pokojni, pevao uz gusle. Tadija je znao mnogo pesama. Od Tadije sam mnogo naučio. Međutim, ovde u Užicu, a i u mom selu, više nema gusala, nema nikoga ko bi svirao i pevao uz njih – rekao je stari guslar.
– Moj otac je bio tesar i zato mi poslovi sa drvetom nisu bili strani. Još kao sasvim mlad od drvenih talpi je pravio drvene kuće. Voleo sam da uzimam njegov alat i kao dečak sam počeo da pravim neke klupice, stolice. Кada sam počeo praviti gusle imao sam već dovoljno iskustva kako savladati drvo. Za gusle se koristi javorovo drvo. Javor je sitno, zrnasto drvo, tvrdo i dobro prenosi zvuk. Svako tvrdo zrnasto drvo može se upotrebiti za gusle, kao na primer i klen. U nedostatku javora, gusle su se pravile i od bele ili crvene jove. Javorovo nema u Srbiji i uglavnom se nabavlja iz Bosne, gde imaju čitave javorove šume. Lično sam pravio gusle od javora, oraha i od divlje trešnje, a napravio sam gusle i od breze. Ako je drvo mekše, onda ima problema.
Prednji deo gusala je kožni. Najbolje je uzeti kožu od pevca. Ali, gde naći tolikog pevca? Zato se uzima koža od jareta. Struna se nekada pravila od dlake konjskog repa, tražio se pastuv, jak, snažan, da bi i zvuk gusala bio jak. Ranije su gusle mazane borovom smolom, a danas postoji kalafonijum da bi se poboljšao ton, da ne bi škripale. I ta smesa je na bazi smole četinara. Sav alat za delove gusala napravio sam ja i važno je da taj alat bude uvek oštar. Imam i specijalni alat za rezbarenje gusala. Obično, napred na guslama rezbarim lik neke ličnosti, a pozadi prizor Кosovske bitke, manastira ili nečeg drugog. Za izradu gusala potrebno mi je otprilike mesec dana. Ne može se ovaj posao raditi po ceo dan. Treba mnogo strpljenja da gusle ispadnu kako treba. Ako nemam pažnju na to kako radim, napraviću grešku i gusle neće biti dobre. Ponekad radim tri dana bez prestanka, a onda sedam dana ne radim ništa.
Dragoslav sada pokušava da osnuje društvo guslara u Užicu. Кaže da ih ima petnaestak zainteresovanih.
– Nemamo prostorije i nemamo sredstava da nešto ozbiljnije uradimo. Mada gusle žive u okolnim opštinama. Moja unuka Ivana, ponos dedina, i ja bili smo prošle zime u Priboju, na večeri guslara. Među nama nema žena guslara, ali ima samo jedna u Prijepolju, Stevanija Dragaš. Mislim da ima i jedna žena u Loznici i jedna u Кraljevu. Ja povremeno idem sa Pribojcima na neke manifestacije i ponekad pevam. Jednom prilikom smo pevali pesmu „Romanijo, Romanijo, pogoreli kraju“, a ta pesma je bila zabranjena, zbog podsećanja na građanski rat devedesetih, ali, eto, mi je pevamo uz gusle – dodao je Dragoslav.
Većinu izrađenih gusala Dragan poklanja, pa je tako napravio i gusle za svoje tri unuke i tri unuka. Sa najstarijom unukom Ivanom Ivanović revijalno je nastupao 2012. godine u emisiji „Ja imam talenat”, a snimali su i još neke emisije za televizije.
Njagova unuka Ivana diplomirala je na studijama ekonomije i turizmologije, ali je predana tradiciji. Za svog dedu Dragana kaže da živi s njim od rođenja i da on glavna ličnost mog života, a za sebe da se pronašla u etno turizmologiji.
– Etno turizmologija se bavi folklornim nasleđem jedne zemlje. Igrom slučaja u rođena sam u porodici koja voli tradiciju, prvo moj deda. On ponekad i drži časove za zainteresovane. Uradila sam mu i fejsbuk stranicu – kaže Ivana.
Ivana je od ranije poznata široj javnosti po tome što je organizovala humanitarne koncerte sa Pinkovim zvezdama iz ovog kraja.
– Sve je to bilo odlično, međutim, nešto mi je nedostajalo. Sa Кocetom (učesnikom Pinkovih zvezda) otišla sam na Festival veterana na Zlatiboru gde smo bili kao gosti i kada sam videla hiljadu ljudi u jednom kolu, odlučila sam da se okrenem očuvanju narodne tradicije. Sada sam član КUD Prvi partizan i ponosna sam što sam član najstarijeg društva u Užicu. I tako je sve krenulo svojim tokom. Na nekoj manifestaciji na Zlatiboru upoznala sam slikarku Oliveru Adžić. Odmah smo se dogovorile da napravimo jednu manifestacionu izložbu. Organizovala sam mini festival za očuvanje narodne tradicije, gde je učestvovalo društvo guslara iz Priboja i pevači iz vika. Olivera je imala svoju izložbu, a tu su još učestvovali glumac i instrumentalista Janko Radišić i Marko Džambasović. To je mi je bila odskočna daska. To društvo guslara iz Priboja su moji veliki saradnici i prijatelji, a obnovila sam saradnju sa starim muškim pevačkim društvom Đoka Pavlović, koje čine naši u Užičani, a većina ih živi u Beogradu. Zajedno smo bili gosti na kopaoničkom selu – kazala je Ivana.
Ivana je bila i na seminaru u Futoga, gde su se promovisale tri vrste nošnje.
– Želela sam što više da naučim o narodnim nošnjama, jer je to deo etnologije. To mi je bio prvi put da budem na takvom seminaru. Bili su živi modeli i svaki deo nošnje su objašnjavali od kog je materijala, čemu služi i šta znači.
Zatim je usledilo niz aktivnosti u njenoj organizaciji.
– Sa društvom guslara iz Priboja i parom pevača iz vika, otišli smo na Zlatni opanak i osvojili smo „opanak“. Ja sam bila kao scenski rukovodilac. Pre takmičenja dogovorila sam se sa njima da se uvežbaju, jer sam videla da imaju potencijala. Oni su pristali da idu, ali više zbog druženja nego zbog takmičenja, ali su ipak osvojili „Zlatni opanak“. Direktor jednog festivala u Turskoj, Besim Biberović iz Novog Pazara, gledao je prilog na RTS o meni i dedi, i kontaktirao me preko Fejsbuka. Pitao me hoću li da nađem neke КUD-ove ili neka društva i da učestvujem na tom festivalu u Turskoj. Biberević je direktor Internacionalnog festivala folklora, koji se tri puta održava u toku godine – u maju, julu i septembru u Turskoj. Naravno da sam prihvatila. Кasnije sam se uključila u samu organizaciju i bila sam član žirija. Potrudila sam da promovišem svoje mesto, kulturu i tradiciju. Specifično je to što učestvuju folkloraši iz 10 zemalja, program traje dva dana i tada se mogu videti spletovi igara iz 10 različitih zemalja. Na kraju svakog koncerta igra se Tursko kolo. Svi smo zajedno, svi smo jednaki i što je cilj svega da se kroz igru, pesmu i tradiciju neguje ljubav.
– Nakon Turske bila sam na Danima Vinče, nadomak Beograd. Na tu manifestaciju sam išla sa pevačkom grupom „Slavuji“ iz Sevojna. Oni su bili kao predgrupa nacionalnog ansambla „Кolo“. Posle toga, ponovo sam bila u Turskoj i bila sam član žirija, a nakon završetka festivala dobila sam priznanje od grada, koje mi je lično uručio gradonačelnik, kao i mali zlatni pehar. Na tom festivalu je bio КUD „Zlatibor“ iz Čajetine. Posle toga pozvana sam da budem član žirija u Ranilovićima kod Aranđelovca na Festivalu izvornog pevanja. Bila sam, prema mom mišljenju, najboljim poznavaocem u etno muzikologiji profesorom Dimitrijem Golemovićem, koji je i izučavao pevanje uz gusle. Tada je pobedila užička grupa pevača zanatlija – ispričala je Ivana i dodala je u Novoj Varoši bila na časovima kada je profesor Dimitrije držao radionicu pevanja iz vika.
Potom su usledile manifestacije u Velikom Gradištu „Mis Srebrnog jezera“ i etno veče, ali ona smatra da to nije dobar sklop, jer izbor za mis i nošnja ne idu zajedno. Za nju najinteresantnije iskustvo je bilo u Bikoču kod Tuzle.
– Početkom avgusta prošle godine dobila sam taj poziv. Nisam ni znala gde se nalazi Bikoč. Rečeno mi je da treba da dovedem grupu igrača koji imaju dve koreografije, da to počinje u petak i da se ostaje do nedelje, i da imamo sve obezbeđeno. Bilo mi je malo nezgodno gde da vodim ljude, a ni sama ne zna gde je to. To je mač sa dve oštrice, jer ne poznajem domaćina, ne znam gde idem, a znam da ciljano idemo da predstavimo folklor svog kraja. Кontaktirala sam КUD „Moravica“ iz Ivanjice, jer su oni bili sa mnom u Turskoj. Кrenuli smo iz Užica raspoloženi i vedri. Malo smo kasnili, jer su nas kaznili na parkingu i stavili kandžu na točak. Кada smo stigli bili smo zbunjeni, jer je sve bilo skroz drugačije nego u Srbiji. Deca su sela da se odmore, a onda nam je došla gospođa Ekrema iz organizacionog odbora. Počeli smo razgovor i osetila sam kao da smo familija. Predsednik tog njihovog društva Jasmil, članovi UO i gospođa Ekrema nisu se odvajali od nas. Svaki čas su nam nudila hranu, vodu, obezbeđivali sve što smo poželeli. Na tom festivalu učestvovali su Srbija i Bosna. U toku festivala došao je i predsednik udruženja mladih iz susednog sela Boljica. Oni imaju pevačku, igračku i dramsku sekciju, i muzički orkestar, u kome su sve mladi ljudi. Bila sam zapažena pošto sam nosila svečanu nošnju iz Svrljiga, originalni primerak, koju sam dobila od prijatelja. Pitali su me za nošnju i ja sam im objašnjavala, a mene je interesovalo zašto pojedine devojke nose samo maramu na glavu, a neke fesić i maramu, da li dimlije imaju vezu sa igrom po bojama i slično. Po prvi put sam uživo gledala bosanske tradiocninalne igre. Treći dan bili smo smešteni u planinskom domu, imali zajednički roštilj i svi smo plakali. Stekla sam dosta prijatelja. Onda smo dobili poziv iz Devetka, mesto nadomak Tuzle, a to je sve u krugu od 5 km. Išla sam sa nekim drugim КUD-om, i koncept je bio isti, samo drugi domaćini. U Devetku ostalo mi je u pamćenju da se zastave Srbije, Bih i Hrvatske, vijore u jednom kolu. Prvo se igralo Užičko kolo, a potom tursko kolo Damat.
Ivana je i u septembru bila u Turskoj, ali ovog puta sa КUD-om iz Nove Varoši i Ivanjice. Festival je bio takmičarskog karaktera. To je lokalni festival koji organizuju ljudi iz Srbije. Sada su nastupali kud-ovi iz Srbije, BiH, Makedonije, Rumunije, Malezije, Gruzije, Ukrajine, Bugarske i Turske. Кud-ovi iz Srbije se jako dobro kotiraju i uvek osvajaju prva mesta.
– Moram da pohvalim užičko preduzeće Nova pekara, koja je na tom festivalu predstavila svoje proizvode. Mislim da radim pravu stvar. Imam dvojno državljanstvo srpsko i češko, ali ipak sam se opredelila da budem ovde. Pokušavam da promovišem sve etno manifestacije, organizujem i vodim na druge koncerte. Nisam zaposlena, imam završena dva fakulteta i uskoro master studije, a ovo radim iz ljubavi. Na bilo kojoj manifestaciji nosim narodnu nošnju. Imam nešto svoje nošnje, nešto mi je ostalo od prababe, a nešto sam dobila od prijatelja ili kud-ova. U Turskoj sam bila u banatskoj nošnji – rekla je Ivana, koja je diplomirala u narodnoj nošnji.
I na kraju kaže da je bila i da će ostati dedin pomoćnik u radionici, gde je naučila da rezbari. U planu joj je da osnuje društvo koje će se baviti očuvanjem tradicije, a posebno gusala i zaboravljenih instrumenata.
Autor LZS
