Danica i Gvozden Dagović u subotu, 29. avgusta proslavili su 66 godina braka. Preživeli su Drugi svetski rat, velike boginje, zatim ratove devedesetih, inflaciju, bombordovanje, te, kako kažu, korona im sada ne pada teško.
Danica sada ima 87 godina, a Gvozden gazi 93 godinu. Ne haju za godine, puno toga imaju da kažu šta su preživeli i prošli, ali nisu dozvolili da bilo šta utiče na njihov zajednički život.
– Ceo zajednički život smo gradili na poverenju, bez laži i na potpunoj iskrenosti. Naravno, bez ljubavi ne bismo mogli živeti ovoliko godina – kaže Danica, koju svi zovu Keka.
I Gvozden i Danica kažu se slažu da su nekako ceo život bili suprotni, koliko je Dana bila aktivna, on je bio pasivan, pa ga je stalno kritikovala.
– Ja sam bila lokomotiva, ali, eto, saživeli smo kao dva drveta u jedno. Gvozden je u mladosti bio pravi vragolan, pa su ga svi zvali Đavo. Mnoge devojke su ga htele, jurile za njim. Kada smo se upoznale te davne 1954. godine on je igrao folklor i svirao bubnjeve. Ja sam rođena u Banatu, ali me je put doveo u Užice. Sećam se dobro da su sve devojke vikale „eno ga Đavo!“, ali mene nije interesovao – seća se Dana sa osmehom tih dana.
Dok Keka seče tortu Gvozden se priseća minulih dana.
– Ona je ceo moj život bila glavni oslonac i, evo, sada. Ona sada sve radi, nije se ni u penziji smirila. Još uvek šije, odražva plastenik, dvorište, a ponajviše se brine o meni – kaže Gvozden i dodaje da nema nekih većih zdravstvenih problema.
Kroz priču sa njima dvoma Keka je uvek bila jaka, čvrsta i odlučna žena, a to je i danas. Gvozden je voleo i voli što je ona takva.
– Nakon završene Tekstilne škole u Beogradu mogli smo da biramo gde će da nas pošalju da radimo. Od tri opcije izabrala sam Užice, jer sam čula da tu živi moja upravnica interneta u kome sam bila, koja je kao majka brinula o svim 415 devojčica i 72 dečaka. Stanovala sam privatno. I sećam se dobro, bio je 19. februar 1954. godine kada sam upoznala Đavola. Sa drugaricama otišla sam na jednu igranku, a Đavo je udarao u bubnjeve.
Kada je video da smo došle, on je skočio ka nama. One su počele da vrište, a ja im kažem:“Šta vrištite budale“. Onda me je pitao za ples. Počeo je da se izmotava, a ja stadoh i kažem mu:“Molim vas mladiću savatajte vaše strasti, ako ne možete, ostanite kavaljer i povedite me na stolicu odakele ste me uzeli“. On kao da se trže i poče da pleše, ali ubrzo su drugi preuzimali ples sa mnom… – seća se Keka.
Posle toga nisu se viđali, ali nakon nekog vremena sreli su se i postali dobri prijatelji.
– Nikad se nismo zabavljali. Imao je devojke, a ja momka. Ali, bili smo jako dobri drugari i pričali o svemu i svačemu, provodili vreme u šetnjama. I kada se jedna moja drugarica, popova kći, udala u Čačak, kada je pošla rekla mi da ne napustim Đavola, da je on dobar čovek i da ga samo ja mogu usrećiti. A kada sam rešila da napustim Užice iz nekih razloga, htela sam da budem sa Đavolom. A on je rekao da ako je tako, onda ćemo se venčati. I sklopili smo građanski brak 29. avgusta 1954. godine – kaže Keka.
Pre venčanja imala je samo jedan uslov.
– Pre venčanja rekla sam mu da mu poklanjam svo poverenje, a to je da me ne sme lagati. Jednom je samo pokušao da me slaže i naglasila mu da više nikada ne sme tako da postupi. Od tada nisam primetila da me je slagao. Jednostavno, nisam želela nikakve tajne u braku – dodala je Keka.
Kroz život su imali dosta anegdota.
– Sedeli smo na ručku u jednoj kafani u Užicu. Prišao nam konobar i kaže mi da bih mogla da dobijem nagradu. Zašto? Kaže mi:“Vi ste uspeli od Đavola da napravite anđela“ – sa osmehom kaže Keka.
Danas svoj život provede u naselju Koštica, malo udaljeni od centra grada, gde žive od 1960. godine. Ovu malu proslavu je organizovala njihova prijateljica Ljiljana Vitorović, učiteljica u penziji.
Autor LZS
