Druge festivalske večeri publika u Užicu videla je predstavu “Čudo u Šarganu”, po tekstu Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, a u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Kultni komad Ljubomira Simovića, koji je prvi put postavljen na scenu 1974. godine u režiji Mire Trailović, bavi se temama surovosti i patnje, kao i duboko usađenim uverenjem da je stradanje neminovno. Grupu moralno posrnulih likova koji su okupljeni u kafani „Šargan“, a izgubljeni na periferiji i grada i sveta, Simović upliće u gustu mrežu razapetu između prošlosti i budućnost. Drama nam pruža priliku da shvatimo uzroke surovosti, ali i da se zapitamo da li je začarani krug patnje i potrebe da je nanosimo drugima, moguće prekinuti.
Anita Mančić, koja tumači Ikoniju, govoreći o liku koji tumači, kaže da je ona jedina koja ima empatiju prema ljudima koji prolaze kroz njenu kafanu.
“Ako te nešto boli to se podrazumeva i kažemo da je to sudbina, ali retko ko od nas u danas ima to osećanje u odnosu na druge – empatiju. Ta vrsta sažimanja i preživljavanja bola od nekog drugog, kao i na drugi način, mislim da je to nešto što je jako dobro i da bi to trebalo da se prati. Bol koju ti osećaš kad te boli kutnjak je ništavna, u odnosu na bol koju osećaš kada vidiš da neko drugi tuguje pored tebe, ali mislim da odavno toga nema.”
“Najveća tragedija a ujedno i najveća vrednost ovog naroda jeste pogibija, koju smo mi imali u Prvom svetskom ratu. Ja upravo sa Ljubom Bandovićem tumačim dva vojnika, koji su poginuli u tom ratu i smatram da je to što smo tada izugbili nešto najvrednije što smo imali, a to nije bilo tako davno, pre samo sto godina. Zaista mi je veliko zadovoljstvo i negde sam mogao da se pronađem u tome zato što su ti vojnici vaskrsli, da tako kažem, pedeset godina kasnije, što se tiče drame. Mi smo to pretvorili u današnje vreme i vaskrsli su danas.”
Boris Isaković istako je lepotu Simovićevog prepoznavanja ovakvih ljudi. “Ta patnja ne ostavlja na nas krajnji utisak da smo svi mi u toj patnji, već da tu postoji ljudska lepota tih likova. Takva vrsta prepoznavanja karaktera likova, toliko duboko, je nešto što se retko sme propustiti i zato smo svi pristali da radimo sve ovo.”
Za mladog glumca Alekseja Bjelogrlića posebna je čast što je igrao u predstavi Jagoša Markovića.
Dubinska tragika svih Simovićevih likova je da su svi oni nesrećnici koji se hvataju za svoje razvaljene temelje, objašnjava Nebojša Dugalić, svoju ulogu Vilotijevića.
“Svako od ovih likova, uostalom kao i svaki čovek, nalaze način da udovolje svojim slabostima. To je verovato najveća snaga u čoveku, što je slab i što je raznim slabostima sklon i što uvek želi da se osloni na ono što suštniski nije oslonac, a grčevito se hvata za to što mu izmiče pod nogama. I tu je lik Vilotijevića interesantan baš zbog te dvostruke transformacije, taman kad se ponadamo da će progledati, a on se ponovo hvata za svoje pređašnje slepilo.”
Publika užičkog festivala ovu predstavu ocenila je sa 4,80.
Izvor: JPF
