Predstava „Radnička hronika“, Narodnog pozorišta Subotica izvedena je četvrte festivalske večeri 25. JPF u Užicu. Tekst je napisao Petar Mihajlović, dramatizaciju Slobodan Obradović, dok režiju potpisuje Veljko Mićunović. Sve je smešteno u fabriku i među radnike koji tavore, ali zanimljivo je da komad doseže mnogo šire i zalazi u sve pore društva. Tretirajući jednog malog čoveka donosi nam percepciju veoma široke slike koja se tiče svih nas.
Komad ima i komične elemente, to je tragigroteska, jer smo došli u situaciju da radnike više niko ne vidi na ulici, oni su tu, ali kao da su providni. U predstavi postoji 10 različitih scena koje se bave radnicima i njihovim položajem, poenta je u svemu da je nakon svih revolucija, tranzicija i izneverenih očekivanja ostao samo apsurd i u tom apsurdu uplivavamo u nešto što je atraktivan žanr za pozorište.
U predstavi igraju: Srđan Sekulić,Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević, Dimitrije Aranđelović.
– Postavljaju se pitanja da li je radnik danas žrva ili heroj, protagonista ili antagonista. Danas imamo čudnu situaciju da radna mesta postoje, ali da su plate brutalno male i dolazite do toga da više nema ko da radi i šta bi bilo kada bi ti radnici zaista jednog dana prestali da rade i da slave taj život na hlebu i vodi, slaveći ga tako zajedno sa svojom porodicom, pa makar ga slaveći čekajući smrt – rekao je reditelj Veljko Mićunović.
– Ova predstava je nastala u jednom potpuno drugom vremenu, u vremenu pre opterećenosti pandemijom. To je bilo na drugom kontinentu i nije bila naša stvarnost. Danas kada gledamo predstavu stekli smo utisak da se ne radi samo o radnicima u fabrici nego smo i mi radnici u kulturi dovedeni na ivicu egzistencije – dodao je dramaturg Slobodan Obradović.
– Mi čujemo kroz njihove monologe razne ženske sudbine. U sceni kada porodica jede pasulj i žena na pridiku kako je trebalo da bude ljući odgovari sa – Ko hoće ima još. Mislim da je taj položaj žene u našem društvu stao u jednu repliku na figurativan način. Žene i dalje nisu vidljive jer i dalje moraju da se bore za svoje mesto koje im po pravilu već pripada – rekla je glumica Jelena MIhajlović.
– Mi iz pozorišta kad radimo tekstove koji se tiču radnika, seljaka, često te predstave budu neki elitistički pogled na to šta mi znamo o tome, ko od nas je kopao po rudniku, mada u poslednje vreme deluje kao da to radimo. Naše pozorište je itekako imalo pravo da radi ovu predstavu, zato što smo mi jedino pozorište u zemlji koje radi u fabrici, mi nemamo svoju zgradu od 2007. godine – istakla je direktorka drame Narodnog pozorišta Subotica Olivera Đođević.
Izvor: Narodno pozorište Užice
