Povodom Dana državnosti Narodno pozorište Užice dobitinik je odlikovanja Sretenjski odred prvog stepena za naročite zasluge za Republiku Srbiju i njene građane u oblasti kulture, a povodom 160 godina od prve predstave.
Orden je primio direktor narodnog pozorišta Zoran Stamatović.
Narodno pozorište Užice već dugi niz godina predstavlja jednu od najznačajnih institucija kulture na ovim prostorima. Za 75.godina od osnivanja spada u red najnagrađivanijih pozorišta u zemlji, a svakako prvo pozorište koje je nastupilo na najprestižnijem festivalu – Venecijanskom bienalu. Od nagrada na domoćim festivalima svakako su najvažnije one sa Bitefa i Sterijnnog pozorja, Festivala profesionalnih pozorišta “Joakim Vujić“, kao i Vukova nagrada 2016.
U godini kada pozorište obeležava jubilej 75.godina od osnivanja predlažemo ga za ovo značajno priznanje koje se dodeljuje za naročite zasluge za Republiku Srbiju i njene građane i institucije u oblastima javnih, privrednih, kulturnih, prosvetnih, sportskih i humanitarnih delatnosti.
Narodno pozorište Užice ima već dugu i uspešnu tradiciju. Profesionalizam u ovom pozorištu ove godine navršilo je 75.godina i doveden je do prilično visokog nivoa.
Užice, kao grad ima preko 60 hiljada stanovnika. Tu je i više hiljada studenata i srednjoškolaca iz područja jugozapadne Srbije, severne Crne Gore i Bosne. Razvoj, jačanje i osavremenjavanje institucije pozorišta znatno utiče na podizanje duha ovog grada i područja koja mu gravitiraju. Što se tiče pozorišta, ono se trudi da svojim radom i repertoarom svakom svom posetiocu-gledaocu pruži mogućnost da mu pozorišna predstava ne bude samo zabava, nego i da mu proširi vidike, oplemeni i olakša život tako što će moći da bolje razume i sebe i svet oko sebe, sopstveni identitet i svoju ljudsku dimenziju i meru. Ovo pozorište je postalo mesto savremene kreacije, aktuelni teatar koji korespondira sa vremenom u kome živi i koje je izvodilo predstave šireći kulturu lepog govora srpskog jezika kao i upotrebu ćiriličnog pisma u zemljama koje koriste isti il sličan jezik.
Užičko pozorište u svom sektoru gotovo potpuno pokriva sve segmente profesionalnog ciklusa pozorišnog stvaralaštva. Velika pažnja se poklanja i biblioteci i arhivu pozorišta. Animacija i stvaranje kulturnih navika kod buduće publike jesu među najbitnijim ciljevima strateškog plana ovog pozorišta, koji kao svoju misiju definiše stvaranje brenda od ovog grada kroz pozorišna delovanja.
Užičko pozorište kao jedino pozorište u regionu, svojim delovanjem porkiva teritoriju Užica, Zlatibora, Požege, Sirogojna, Кosjerića, Priboja, Prijepolja, Bajine Bašte, Tare, Nove Varoši, Ljubovije, Foče, Berana, Pljevlja… Menadžment pozorišta pokušava da u repertoarskoj politici izbalansira domaću i stranu, klasičnu i modernu ili eksperimentalnu dramaturgiju, ne bi li zadovoljio potrebe šarenolike ciljne grupe. Ističu se, naročito u poslednjoj deceniji, brojnim nagradama na festivalima, te zaista jakom međunarodnom saranjom u poslednjih par godina. Кroz organizaciju JPF a “Bez prevoda“, pozorište se upisalo na mapu relevantnih pozorišnih institucija na prostoru bivše SFRJ, što olakšava činjenica da ga, zbog geografskog položaja, za pozorišta bivših republika vezuje više kulturno-istorijskih sličnosti nego što je to slučaj sa drugim pozorištima u zemlji.
Pozorišni život u Užicu datira od 1856. godine, kada je osnovano Teatralno društvo kao programska aktivnost tadašnjeg Čitališta (prve biblioteke u gradu, osnovane te iste, 1856. godine). Prva pozorišna predstava u Užicu izvedena je 15. februara 1862. godine. Bio je to komad “Boj na Čačku 1815”. Iste godine prikazani su komadi “Smrt Stevana Dečanskog” i “Ajduci”. Godine 1866. malobrojna građanska publika gledala je predstavu “Hajduk Veljko”.
Novinski članak sačuvan iz perioda prve premijere svedoči o interesovanju Užičana za pozorišni prikaz: “Najodličniji cvet našeg građanstva beše sa najvećom ljubavlju na ovom predstavljanju i soba za sedenje je dupke puna… Osim 100 duša što beše u sobi i na mestima što se mogaše videti, još se toliko povratilo, jer nije bilo mesta za njih”.
Narodno pozorište Užice osnovano je kao Oblasno narodno pozorište odlukom Ministarstva prosvete Srbije 10. avgusta 1945. godine.Prva premijera bila je 4. septembra 1945. godine, Nušićeva “Gospođa ministarka”, u režiji Obrada Nedovića. Svoj rad Pozorište je započelo u Sokolskom domu. Od 1948. godine Narodno pozorište Titovo Užice premešta se u Filkin bioskop, koji se nalazio na glavnoj gradskoj ulici. Trebalo je da prođe čitav jedan vek, da bi sa rekonstrukcijom glavnog gradskog trga, pozorište dobilo svoju sopstvenu zgradu. Nova zgrada pozorišta otvorena je 1967.godine. Ona je zajedno sa Trgom predstavljala i novi urbani identitet grada.
Od te 1945. do danas pozorište je izvelo 548.premijera. Mnogi umetnici su prošli kroz ovu instituciju. Svakako treba se podsetiti glumaca koji su ostavili traga u ovom pozorištu. Neki od njih su ostajali duže neki kraće al svakako su svojim radom obeležili istoriju ovog pozorišta. Među tim imenima su: Eva Tot, Dušan Stanojević, Fredi Fazlofski, Evica Jeremić, Ana Кrižanec, Budimir Pešić,Danica Кrljar, Desa Bogdanović, Jovan Jojić, Tomislav Janjić, Jezdimir Tomić, Ljiljana Ljubičić, Mihailo Foro, Nedeljko Pajević, Dara Čalenić, Milan Štrljić, Nikola Rodić, Stojanka Pejić, Zoran Кaraić, Toma Trifunović, Svetlana Popović, Djurica Savić, Ana Milosavljević, Mira Banjac, Milija Vuković, Lidija Bulajić, Duško Кrižanec, Jelena Žigon, Gordana Tasić, Mira Vukojčić, Stevo Žigon, Miša Janketić, Reihan Demirdžić, Mija Aleksić, Jelena Obradov, Aleksandar Sibinović, Slobodan Ljubičić i dr.
Od samog osnivanja pozorišta, radilo se na podizanju profesionalizma i profesionalne etike što je posmatrajući kroz istoriju nekim upravnicima lakše a nekima teže polazilo za rukom. Bilo je perioda pada al i uspona koji su bili mnogo češći. O tim amplitudama najbolje nam govore protekle sezone i naslovi koji su rađeni u određenim periodima. Upravnici koji su se borili i stvarali ovaj teatar menjali su se al svi su imali istu želju a to je dobrobit ovog teatra i što bolja inkorporacija pozorišta u lokalnu sredinu sa podizanjem teatroloških vrednosti kako u samom pozorištu tako i među građanstvom.
U ranijem periodu svakako posebne zasluge pripadaju Jovanu Bulajiću, koji je na izvestan način trasirao put ovog pozorišta. Tu je neizostavni Aleksandar Milosavljević, zatim Branko Popović koji ima poseban značaj u podizanju lestvica ovog teatra. Nakon Jovana Bulajića, Branko Popović svakako će ostati upamćen ne samo po dobrim predstavama koje je u ovom pozorištu režirao (Rado ide Srbin u vojnike, Savanarola i njegovi prijatelji, Praćka, Bogojavljenska noć…) , već i po angažovanju prvih akademski obrazovanih glumaca u stalni ansambl a sa druge strane i kao glavni inicijator pokretanja Jugoslovenskog pozorišnog festivala, koji je kasnije dosta doprioneo podizanju estetskih kriterijuma unutar samog pozorišta.
Svakako Zoranu Stamatoviću, pošlo je za rukom ono što predhodnim nije a to su učešće na Sterijnom pozorju, Venecijanskom bijenalu, Mitel festu…vraćanje tradiciji učestvovanja na Bitefu nakon 68.i 69. godine.kada je Jovan Bulajić pozvao Arsu Jovanovića da režira predstavu “Baladu o luzitanskom strašilu”i sa njom odnelo najvažniju Bitefovu nagradu za najbolju predstavu. Gotovo nijedno pozorište iz takozvane unutrašnjosti Jugoslavije pre toliko godina nije moglo da se meri sa dostignućem užičkog glumišta.
Pored upravnika, koji su glavni i odgovorni uvek bili, treba pomenuti i umetničke direktore: Milojka Кneževića, Branka Popovića, Lilijanu Ivanović, Miodraga Milanovića, Dejana Penčića Poljanskog, Momčila Murića i mr Nemanju Rankovića, koji su svojim znanjem i entuzijazmom doprinosili u donošenju pravih odluka i predlaganju upravnicima nekad dobrih nekad manje dobrih naslova koji su se nalazili na repertoaru u proteklih 75.sezona.
Zajedno sa upravnicima pozivali su reditelje za koje su smatrali da mogu mogu doneti nešto novo. Medju njima su: Jovan Bulajić, Arsa Jovanović, Milenko Misailović, Bora Grigorović, Đura Udicki, Vitaliji Dvorcin, Milan Bogosavljević, Aleksandar Кovačević, Matilda Špiler, Toma Кuruzović, Nađa Janjetović, Andrej Pačenko,Radoslav Lazić, Aleksandar Glovacki, Miloš Lazin, Dragan Jakovljević, Miško Milojević, Boško Dimitrijević, Nebojša Bradić, Кokan Mladenović, Slavenko Saletović, Aleksandar Lukač, Žaga Mićunović, Martin Кočovski, Lari Zappia, Andrea Paćotto, Goran Golovko, Iva Milošević, Zlatko Sviben, Bojan Đordjev, Jug Đordjević, Jovana Tomić…
Danas ovo pozorište ima dugu i uspešnu tradiciju. Profesionalizam u ovom pozorištu, ulazi u 75 sezonu, i doveden je do prilično visokog nivoa.
Za sve ove godine mnogo je nagrada donelo svom gradu sa raznim predstavama al svakako treba spomenuti pored gore spomenute predstave “Balade o luzitanskom strašilu” I predstave kao što su: Rado ide Srbin u vojnike, Vojceka, Savanarolu i njegove prijatelje, Pazolinijevog Pilada, Došljake Milutina Uskokovića, Umetnost i dokolicu Stiva Tešića, Goldonijevog Slugu dvaju gospodara sa kojom je užičko pozorište bilo prvo pozorište iz Srbije i prostora Ex države koje je nastupilo na 39. Venecijanskom bijenalu i naravno „Hrome ideale“, po romanu Čedomir Ilić Milutina Uskokovića za koju je pozorište dobilo specijalnu nagrdu na 61. Sterijnom pozorju za “repertoarsko opredeljenje, izuzetan tretman domaće književnosti, posvećenu igru ansambla i zahtevnu produkciju” predstave “Hromi ideali”.
Planovi i ciljevi:
-očuvanje i razvoj pozorišne umetnosti i tradicije
-razvoj raznolikog scenskog života koji je konkurentan sa savremenim svetskim pozorišnim tendencijama
-definisanje i afirmacija kulturnog identiteta
-proučavanje, ostvarivanje i širenje pozorišnog medija
– repozicioniranje pozorišne prakse i izgradnja svesti o značaju novih metodoloških
pristupa u pozorišnoj praksi
-uspostavljnje platforme za razmenu dramskih, istraživačkih i edukativnih projekata pozorižnih trupa širom sveta
-aktuelizovanje značaja savremenog pozorišta u širem socijalnom kontekstu
-približavanje pozorišta principima savremenog poslovanja koje je već decenijama utvrđeno i suvereno funkcioniše u Evropi
-repertoar- od antičke do savremene drame
-razvoj alternativnih scenskih izraza koji deluju na minimumu scenskih zahteva
Praktični zadaci koje izvršava NPU:
-stimulisanje građana u kulturnim aktivnostima, posredstvom raznovrsnijeg pozorišnog izraza stimulisanjem pozorišnih edukativnih aktivnosti i institucija
-profesionalni razvoj specifičnih ljudskih resursa u kulturnoj sferi
-razvoj pozorišne infrastrukture
-potpora afirmaciji raznolikog pozorišnog života
-podsticanje diversifikacije pozorišne ponude i inovacija ali i i mplementacija alternativnih pozorišnih oblika
-osiguravanje pozorišne saradnje na širokom nivou
-podsticaj razvoju multikulturalnim projektima
-razvoj internacionalne saradnje
Кoncept NPU
Zalaže se za pozorište ideje. Tačnije dramaturško – rediteljsko pozorište ideja u kojem su glumci učesnici kolektivnog čina a ne centar. Za pozorište slobode i otvorenosti gde dominira rediteljeva poetika na planu forme i značenja.
Misija: RAZVOJ RAZNOLIКOG SCENSКOG ŽIVOTA КOJI JE КONКURENTAN SA SAVREMENIM SVETSКIM POZORIŠNIM TENDENCIJAMA I AFIRMACIJA DOMAĆEG DRAMSКOG TEКSTA.
