Užičko planinarsko društvo “Rujno” povodom 25. godina od osnivanja 23. januara u holu Gradskog kulturnog centra prirediće izložbu fotografija. Članovi “Rujna” imali su dosta akcija tokom prošle godine, a nejveći podvig napravio je predsednik “Rujna” Dejan Tomić, koji je pre deset dana dobio i titulu “vrhunski sportista nacionalnog ranga”.
Dejan je 28. jula prošle godine osvojio najviši vrh Evrope, Elbrus, 5.642 m nadmorske visine. Sa još šestoro njih krenuo je u ovu ekspediciju 22. jula. Osvajanje vrha trajalo je devet sati.
– Kada smo se, napokon, popeli na taj plato, bili smo sedam do osam minuta i napravili par fotografija. Pogled odozgo je bio fantastičan. Bilo je vedro i pogled je pucao daleko. Ispod nas su bili beli oblaci, a u daljini se videla Gruzija. Odmah smo krenuli u silazak, koji je trajao četiri sata – kaže Dejan, koji se 2017. godine popeo na četiri vrha u Austriji, najveći vrh Italije i Mon Blan.
Na ovaj odvažan podvig, osvajanja Elbrusa, prijavio se preko PD “Pobeda” iz Beograda, a odlučio se jer je znao da će biti u dobroj formi. Кao vodič i organizator mnogih planinarskih akcija po Srbiji i Crnoj Gori, stekao je dobru formu, a istovremeno se pripremao za Fruškogorski ultramaraton, koji je uspešno istrčao.
– Na Elbrus smo krenuli iz Beograda 22. juna ove godine. Vodič nam je bio Bobiša Marković, a sa nama dvojicom krenuli jedna žena, jedna devojka i još tri muškarca. Najviše sam strepeo od visinske bolesti, jer čovek, bez obzira u kakvoj je formi, ne zna šta može da se desi. Кada sam se penjao na Mon Blan, 4.810 m nadmorske visine, imao sam simptome visinske bolesti na 3.900 metara. Кažu da telo pamti tu visinu, ali se kod mene ponovo javila visinska bolest na 4.100 m. Pratili su me nesanica, gubitak želje za hranom, nervoza, glavobolja, migrena, često se mokri, jer mora da se pije pet do šest litara vode dnevne. To me je malo drmalo i stabilizovalo se baš negde oko subote, pred sam polazak na Elbrus – kaže Dejan.
Prva “stanica” na njhovom putu je bilo jedno turističko selo na 2.100 metara.
– U tom selu, veličine Čajetine, imaju prodavnice, kafane i odatle kreće žičara na 3.400 metara nadmorske visine. U tom selu nije bilo snega, a sneg je na preko 3.000 metara. Tu je neko skijalište, a planinari koriste za penjanje. Odatle smo krenuli dalje. Prvo noćenje smo imali na 3.400 metara. Tu je bila baza i uslovi su bili jako loši. Smeštaj je bio u nekim izolovanim kontejnerima, mada u njima nije bilo hladno, ali i ne baš toplo. Najgore je to što je WC bio napolju. Svako od nas je nosio po 25 litara vode, jer je moralo da se pije po 5 litara vode dnevno. Zato smo često izlazili u WC. Ujutru smo krenuli žičarom na 3.700 metara. Tu smo imali tri presedanja. Prespavali smo jednu noć, u sredu veče. U četvrtak smo se prebacili na 4.100 metara i tu je bio zadnji kamp. Dočekali su nas još gori uslovi. Bilo je 10 do 15 kontejnera i oko 100 ljudi. Dogodilo se to da je tada počeo da duva jak vetar, koji je nastavio da duva i u petak i subotu. To vreme smo iskoristili za aklimatizaciju. Pre podne kretali smo na 4.500 metara, pa se vraćali, a onda popodne smo izlazili na 4.600 metara i opet se vraćali. Međutim, vetar nas je omeo u tome. Vetar je duvao 50 do 60 km na sat tako da smo napolju bili vrlo malo vremena. Temperatura je bila oko minus 15, ali vetar je činio da je mnogo hladnije. Кoliko je vetar bio jak govori i to da smo jedva zatvarali vrata od kontejnera kada ih otvorimo. I opet, najgore od svega toga je bilo, što smo noću morali da izazimo u WC koji je bio napolju, a za to vreme imam visinsku bolest – priča Dejan i dodaje da je moralo dobro da se obuče, pa čak i tri para rukavica na rukama.
Sve vreme su pratili vremensku prognozu. U planu im je bilo da ako ne uspeju za jedan dan da se popnu na vrh, da imaju još dva rezervna dana.
– Po planu nam je bila nedelja za završni uspon, ali ako nas u tome spreče vremenski uslovi, imali smo još dva dana. Toliko nam je bilo rezervisano. Dnevno je na vrh kretalo od 50 do 100 ljudi, ali po takvom vetru niko nije uspeo da se popenje. Bilo je nekih koji su uspeli da se popenju na 5.000 metara, a da krenu dalje to bi bila smrtonosna akcija. Vetar skida dah, javljaju se promrzline. Jednostavno ne može da se diše. I te prognoze su nam pokazale da će u nedelju da se razvedri. Javili su da će biti sunčano, a da će vetar biti oko 30 km na sat, a do 35 se smatra podnošljivim. U subotu popodne se malo razvedrilo, prestao je da jako duva vetar i to smo iskoristili da napravimo nekoliko fotografija. Ipak, mi smo se dvoumili da li da idemo u nedelju ili u ponedeljak, jer je prognoza pokazala da će ponedeljak biti još sunčaniji, ali vetrovitiji.
– Dogovorili smo se da krenemo u nedelju, u jedan sat posle ponoći. Malo je kod nas vladala nervoza, jer smo već nekoliko dana proveli u kontejnerima, a postavljalo se pitanje šta ako ne uspemo da u nedelju da dođemo do vrha. Jako je nezgodna procena. U subotu popodne oko 5 popodne legli smo da spavamo. U međuvremenu su stigli neki Rusi, koji su galamili, smejali se, tako da je svako od nas jedva sastavio 15 minuta da spava. Ustali smo u ponoć, pripremili se, stavili lampe na glave i u jedan sat krenuli u završni uspon. Po svetlu od lampi videli smo da već neke grupe promiču ka vrhu. Temperatura je bila oko minus 15 do minus 20 stepeni, ali bez vetra. Do 4.900 metara visine nije bilo daška vetra. Išli smo 200 metara na sat. Do 5.000 metara, dakle oko 850 metara, prešli smo posle 4 do 5 sati. Na toj visini je podnožje sedla. Počelo je već da sviće. Odmah smo počeli da se lagodnije osećamo.
– Staza, kada se gleda, ne izgleda teško, ali doći do jednog sedla baš je naporno. Na samom sedlu visina je 5.400 metara, tako da je ostalo još malo više od 200 metara do vrha. To je bilo onih najgorih 200 metara. Tu sam išao pet koraka napred, pa pet udisaja i stanem. Pomislio sam, doći ću do vrha, pa makar puzeo. Jedan drugar iz grupe stao je na 5.400 metara i rekao da ne može dalje. On inače živi u Australiji, pa smo mu govorili da je prošao pola sveta iz Australije i sada kaže ne može da prođe još par stotina metara. Podignemo ga i krenemo polako. A on kao da dobi neku snagu, pa je počeo mene da bodri kada sam posustajao. Mi smo išli na zapadni vrh, a istočni je 25 m niži. I tako izmoreni, uspeli smo da izađemo u 10 sati na vrh Elbrusa. Taj vrh je jedan mali plato. Već su neki silazili, drugi su čekali pre nas. I kada smo se konačno popeli, već sam rekao kako sam se osećao. Napravili smo nekoliko fotografija, jer kada se skinu rukavice imamo samo pola minuta da slikamo, jer se smrznu prsti. Opet kažem, imali smo sreće, što je vidljivost bila dobra. Oblaci su bili na 2.000 metara. Posle fotografisanja krenuli smo u silaženje, koje je trajalo 4 sata. Prenoćili smo u kampu, a onda smo se vratili u selo i tu proveli još nekoliko dana obilazeći okolinu, jer smo imali još tih para dana rezervisano. Uspešno smo svi prošli misiju. Naša grupa je bila stara od 30 do 60 godina. Prvi put sam video te ljude i žene i svi smo bili u redu, jer niko nije iskakao od dogovora ili pravio neke probleme – kazao je Dejan.
Sve što su poneli od hrane, koju su uglavnom nabavili u selu, nisu mnogo pojeli, pa su ostavili u kampu, jer, kako kaže Dejan, svi tako rade. On je uglavnom kuvao supu iz kesice, pio čajeve i kafu, ali sve zbog visinske bolesti. Dobio je samo lakše promrzline na nogama, ali naš sagovornik kaže da to nije vredno pomena. A to se dogodilo kada su u nekom momentu malo usporili kretanje, ali, kada je progrejalo sunce, sve se vratilo na staro i bilo mnogo bolje.
Dobili su sertifikate da su osvojili Elbrus, ali su morali i da plate za njega. Ali, prvi i glavni uslov da bi dobio sertifikat je da se pokaže fotografiju da je bio na vrhu.
Dejan se 2. avgusta vratio u Užice. Odmorio se malo, a onda u dva sata posle ponoći krenuo sa grupom užičkih planinara u Crnu Goru. Sve je prošlo kako treba. U planu mu je osvajanje Pamira, koji je na 7.200 metara nadmorske visine, ali možda iduće godine.
Autor LZS
