Jugoslovenski pozorišni festival “Bez prevoda”, koji se svake godine održava u Narodnom pozorištu u Užicu, ubraja se u jednu od većih kulturnih manifestacija u Užicu, koja privlači mnogbrojne goste i van Užica. Festival je nastao 1996. kao festival najboljih predstava, da bi 2007. godine proširio koncept na jedinstveni kulturni prostor regiona u kome se govori isti ili sličan jezik, zamišljen je da učini radost užičkoj publici, ali i da bude svojevrstan teatarski seminar domaćim glumcima. Festival je za 25 godina postojanje prikazao 175 predstava, ugostio preko 45 pozorišnih institucija sa nekoliko hiljada umetnika i saradnika, koji su radili na stvaranju predstava koje su užička publika i pozorišni poslenici iz regiona imali prilike da pogledaju.
Jubilarni 25. JPF nije održan 2020. godine zbog epidemije korona virusom. Organizator je odlučio da se održi kada situacija bude dozvolila. I zaista, održao se u junu ove godine. A naredni, 26. po redu, biće održan u novembru, ukoliko epidemija dozvoli.
– Svakome ko je pokušao da okupi više od petoro ljudi jasno je da je ravno podvigu organizovati takav fesitival u vreme pandemijskih restrikcija – rekao je Zoran Stamatović, direktor Narodnog pozorišta Užice, direktor i koselektor festivala.
ZORAN STAMATOVIĆ: UŽICE SE PREPOZNAJE PO FESTIVALU
Početak održavanja festivala nije bio lak, ali se uspelo u nameri da se festival razvija i živi. Direktor pozorišta kaže da u gradu postoji tradicija pozorišta od 1856. godine, ali sve to nije merljivo samo kroz pozorište i mora se šire gledati, kroz mentalitet Užičana.
– U Užicu je 1900. izgrađena prva hidrocentrala po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve centrale na Nijagari u Americi. Ona je tada bila spona sa savremenim svetom, a to je danas naš festival – izjavio je Stamatović.
Festival je, prema njegovim rečima osnovan nadajući se da će doći vreme kad će narodi, koji dele isti prostor i govore sličnim jezikom, moći da razgovaraju.
– Nametnuli smo se kao grad u koji vole da dođu najznačajnije pozorišne kuće, pisci, reditelji, glumci, scenografi, izdavači i drugi stvaraoci i vode se rasprave o značajnim pitanjima. To su naši pokušaji da se rešavaju sporovi koji su zapodenuti u nekom drugom vremenu i na drugom mestu. S druge strane, menjale su se vlasti, ali nijedna od njih nije pokušavala da festival upodobi sa sopstvenim politikama, već su se trudile da ga sačuvaju kao dragocenost i prepoznatljivost grada. Pojedina velika pozorišta iz Zagreba, Podgorice i Sarajeva, prvo su gostovala u Užicu, a potom u Beogradu – dodao je direktor NP Užice.
JPF ima svoj koncept, a mnogi su pokušavali da na osnovu takvog koncepta osnuju svoje festivale. Ali, oni nisu dugo trajali, a uzrok Stamatović vidi u tome što nijedan drugi festival nije pronašao sopstveni koncept i izgradio spone sa publikom. Organizatori festivala se bore da mlada generacija usvaja prave ljudske i pozorišne vrednosti, jer nije uspeh u tome šta smo uradili mi, nego u tome šta će uraditi oni koji dolaze posle nas.
– Festival je pruga kojom se trudimo da i u našoj repertoarskoj politici uradimo nešto što može da konkuriše pre svega za naš festival i druge festivale. Naše predstave, pripremljene pre pet i deset godina, mogu da igraju na nekim interesantnim festivalima koji se trenutno dešavaju u regionu. Osnova ovog festivala osim medija je publika i njoj hvala što nas podržava, što nas održava – izjavio je Stamatović i dodao da je veoma bitno interesovanje dece za umetnička zanimanja koja podrazumeva pozorište.
BOJAN MUNJIN: ČUVAMO FESTIVALSKU VATRU
Bojan Munjin, hrvatski pozorišni kritičar i novinar i koselektor JPF, kaže da je u vreme korone najvažnije očuvati festivalku vatru.
– Još smo živi i još smo tu, pokušavamo da očuvamo festivalsku vatru – rekao je Munjin.
On kaže da je pozorište zaista ogledalo vremena, trenutka, onoga što je danas.
– U suprotnom, pozorište je ili muzej ili bekstvo od stvarnosti. Tako i užički festival živi sa svojim vremenom i hoće da ga pokaže preko predstava koje dovodi na festival – kaže on.
U vreme korone za njega je velika sreća da ove godine imamo Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu.
– Mnogi drugi, u regiji i šire, tu šansu nemaju. Evropa i Amerika su bile potpuno zaključane pozorišno. Umetnički direktor iz Hamburga je rekao da imaju jedino onlajn probe da ne polude, što je opšta slika atmosfere u pozorištu jer predstave nisu igrane. Koordinatorka pozorišnog života u Velikoj Britaniji je izjavila da su štete u pozorištu veće nego ukupna šteta u engleskoj privredi. U Sloveniji nisu igrali uopšte, policijski čas je trajao do prošlog četvrtka, a u Bosni su nam rekli da su izgubili kondiciju, njihovi mentalni mišići su oslabili – opisao je Munjin situaciju u pozorištima širom sveta u vreme epidemije.
PROF.EMIRATUS SVETOZAR RAPAJIĆ: JPF IMA SVOJU IDEJU VODILJU
Koliko je značajan JPF govorio je prof. emeritus na FDU u Beogradu Svetozar Rapajić na otvaranju 25. JPF.
– Evo nas 25. put. Dvadeset pet godina za jedan festival nije ni mnogo, ali nije ni malo. Međutim, dovoljno je da se izbrusi profil festivala, da se vidi u čemu se on razlikuje od drugih i da ima neku svoju sopstvenu ideju vodilju. Mislim da je od svih naših festivala, ovaj u Užicu najprofilisaniji. O tome upravo govori njegov naslov – Bez prevoda. U početku je, a počeo je 1996. godine, okupljao najbolje predstave sa područja tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, a kasnije se usmerio u pravcu – bez prevoda. Mi smo sada u situaciji da iz političkih razloga, umesto jednog jezika koji nas je sve okupljao, imamo četiri državna jezika, a podsetiću vas da su u nekim većim, bogatijim i starijim kulturama, jezičke razlike mnogo veće nego između ova naša četiri državna jezika – rekao je prof. emeritus Svetozar Rapajić, navodeći da je JPF možda najjači praktični dokaz da se radi o jednom jeziku, ukazujući na primere velikih razlika u italijanskom i nemačkom jeziku gde postoji potreba i titlovanja.
– Ovaj festival, jubilarni, događa se u nevreme, kada se u celom svetu otkazuju predstave, sportski događaji, skupovi, veselja. Naravno, da je organizovati festival u takvoj situaciji ogroman podvig. U stvari, podvig je organizovati festival i u nekim „normalnim okolnostima“. Okolnosti u kojima se odvijao ovaj festival nekada su bile teške, nekada teže, nekada lakše, ali nikada nisu bile, a verovatno nikada i neće biti sasvim lake, kao ni u pozorištu, bar onom koje uspe – put do uspeha nije lak. Pozorište je preživelo ratove, revolucije, okupacije, tehnološki napredak, a evo i epidemije. Živeće pozorište i preživeće. Кao što kaže Bojan Munjin u sloganu – Još smo živi i još smo tu. Treba biti zahvalan i celom kolektivu užičkog pozorišta, besprekornoj organizaciji i gradu Užicu. Moram da pomenem i ove koji su bili čuvari vatre hrama ovog festivala od samog početka, od Branka Popovića pa do današnjih, Zorana Stamatovića, Nemanje Rankovića i Bojana Munjina – rekao je prof. emeritus Svetozar Rapajić.
NEMANJA RANKOVIĆ: FESTIVAL JE OBNOVIO POKIDANE VEZE
Nemanja Ranković, umetnički direktor Narodnog pozorišta Užice, govorio je o samom postojanju festivala.
– Četvrt veka postojanja festivala dovoljan je period da možemo zaključiti da je predlog reditelja Branka Popovića bio i ostao hvale vredan jer je Užice dobilo pozorišni festival za čije pokretanje je zaslužno Ministarstvo kulture Republike Srbije i tadašnja Opština Užice. Festival je pokrenut te 1996. sa zadatkom da se na njemu prikazuju najbolja pozorišna ostvarenja iz protekle sezone iz tadašnje Jugoslavije (Srbija i Crna Gora). Dejan Penčić Poljanski kao prvi umetnički direktor i selektor ovog festivala uspostavio je kriterijume ispod kojih se nije išlo. Naravno, bilo je i prdstava oko kojih su se danima lomila koplja, ali kvalitet i sveža energija od kojih su nastajale nikad nisu bile upitne. Osim Poljanskog, selektorski posao kasnije su obavljali i Aleksandar Milosavljević, Veljko Radović, Vladimir Кopicl, Maša Stokić i Bojan Munjin – podsetio je Ranković i dodao da su članovi žirija, koji su odlučivali o dodeljenim nagradama uvek predstavljala najeminentnija teatarska imena iz Srbije i iz regiona.
Nemanja Ranković je nakon podnete ostavke Dejana Penčića Poljanskog preuzeo umetničko oblikovanje ovog festivala. Dočekao ga je raspad tadašnje zajednice Srbije i Crne gore.
– Tada se postavilo pitanje, šta i kako dalje sa festivalom? Moja želja i inicijativa bila je da Užičani imaju priliku da gledaju i predstave iz regiona, tačnije, sa prostora Hrvatske, BiH, Crne Gore I Srbije, kako bi stekli uvid u pozorišna dešavanja u regionu a kolege obnovile pokidane veze ili izgradili nove. Ta inicijativa je uz ogromnu podršku direktora festivala Zorana Stamatovića, na prvom mestu, kao i Saveta festivala, vrlo brzo prihvaćena. Ponovo je bilo razloga da festival zadrži dotadašnji naziv – Jugoslovenski pozorišni festival. Na predlog članice Saveta festivala, Vide Ognjenović, ubrzo biva usvojen i podnaslov festivala tako da festival dobija, pored proširenog područija sa koga se predstave selektuju i pun naziv, JUGOSLOVENSКI POZORIŠNI FESTIVAL – BEZ PREVODA. Od trenutka uspostavljanja koncepta i podnaslova „Bez prevoda“ jasno se određuje kao festival koji se temelji na zajedničkom kulturnom nasleđu. Njagovi slogani jasno određuju njegovu subverzivnost naspram posthumanog sveta, ali ne u dnevno-političkoj i samoproklamovanoj subverzivnosti, koja je sama sebi cilj, ni u dodatnoj dekonstrukciji ono malo preostale ljudskosti i odnosa čovečnosti spram pojedinca. Festival je ubrzo prevazišao početne zadatosti i za relativno kratko vreme postao respektabilan i na područiju nekadašnjih jugoslovenskih republika – rekao je Ranković.
O daljim planovima u razvoju festivala Nemanja Ranković je rekao da je “borba da ne pristanemo na ideološke principe pripadnosti, kao temeljne vrednosti”.
– Trudićemo se da festival sačuva etičko filozofsko poimanje čoveka i humanosti. U takvom ambijentu, festival će nastaviti da govori o životu kao čudu, životu koji je iskustvo, o vrednostima koje su neporecive, o nemogućnostima etičkog sistema bez univerzalnih vrednosti. Da Užice ostane u centru pozorišnih zbivanja povezujući umetnike u regionu i otvarajući put novim poetikama. Želim da verujem da će to u vremenu pred nama biti moguće i da ćemo zajedno nastaviti da radimo na doprinosu međunarodne saradnje, otvaranju granica, razvijanju dijapazona umetničkog stvaralaštva, građenju i redefinisanju pozorišnog identiteta a sve u cilju razvojnog interesa zajednice – zaključio je Ranković.
RADE ŠERBEDŽIJA: PUBLIKA BRANI SVOJ FESTIVAL
Jedan od posetilaca Jugoslovenskog pozorišnog festivala je bio poznati glumac Rade Šerbedžija.
– Gledao sam publiku i divio se kako je ovaj festival odgojio divnu publiku koja sa pažnjom i razumevanjem sluša te predstave sa mnogo strasti, brane taj svoj festival i žele ga napraviti što boljim. Publika je sastavni deo i mi to za njih radimo i kad imaš dobru publiku onda je i predstava bolja. Gledao sam samo četiri predstave, ali sam imao sreću da su bile zanimljive, a ova Jugoslovenskog dramskog pozorišta me prosto oduševila. Bobo Jelčić je režirao, Boris Isaković je igrao glavnu ulogu, svi su glumci briljantni i predstava je čudesna. Oduševljen sam stvarno, zaista imamo čudesnih glumica i glumaca – rekao je Rade Šerbedžija prilikom boravka u Užicu.
PRODUCENT JANKO LJUMOVIĆ: FESTIVAL NUDI PROSTOR ZA RAZMIŠLJANJE
Svaki održani festival je imao svoj moto. Jednom priliko, kada je bio član žirija, producent Janko Ljumović govorio je o tom konceptu festivala.
– Mislim da je kvalitet ovog festivala što ima konceptualni pristup, što selekciju predstava iz četiri pozorišna sistema gradi na promišljenom autorskom konceptu, koji ulazi u problemsko-koncepcijski okvir koji je puno teži. U tom nekom čitanju, u ovim vašim i našim odgovorima, koji je podrazumevao duge razgovore jer nam je organizator ponudio “statement” i napravio jasan koncepcijski okvir gde mi zapravo imamo apsolutnu nit u praćenju tih pozorišnih identiteta, stvarnosti, junaka, dilema, strahova, nadanja, vjerovanja, to je onda zapravo aktivistički pristup teatru i to ovaj repertoar pokazuje. Takođe, istakao bih participativnost publike, koja nije dakle samo protokolarna i pasivna već vrlo intenzivna, to dokazuje i taj “incident” koji se desio na jednoj izvedbi, a zapravo svaka predstava je mogla da ima takve reakcije i participaciju koja je režirana, a može biti vrlo spontana. Mislim da je festival nudio i nudi prostor za dijalog i promišljanje. Ja bih, sa ovim iskustvom već druge godine u žiriju, zapravo pozvao i predložio Direkciji festivala da razgovore još više stimuliše, koji nisu samo ti podrazumevajući razgovori nakon predstave. Mislim da selekcija i koncept i ovakve predstave zaslužuju tematske razgovore koji referišu i da pozorište treba da bude mjesto ne samo za valorizaciju estetskih pitanja, već i intelektualnog dejstva i te vrste angažmana koje može još više i aktivnije da uključi javnost u razgovor o pozorištu – rekao je Janko Ljumović.
PROPRATNI PROGRAM I NAGRADE
Bogatstvo ovog festivala čine i propratne aktivnosti. Pre otvaranja svakog festivala održava se izložba fotografija Radovana Bajića Baja, užičkog fotografa i fotografa festivala. Izložene fotografije godinama podsećaju na prethodne festivale.
Takođe, značajne propratne aktivnosti su razgovori sa poznatim autorima knjiga i o knjigama sa publikom, kao i tribine.
I na kraju, za sve ovo vreme trajanja festivala dodeljivane su nagrade ARDALION: za najbolju predstavu, za najbolju režiju, za najbolju žensku ulogu, za najbolju mušku ulogu, za najbolju scenografiju, za najbolju kostimografiju, za najbolju epizodnu ulogu, Ardalion i Nagrada Politike “Avdo Mujčinović” za najboljeg mladog glumca, Specijalni Ardalion za neki od elemenata predstave koji nije obuhvaćen prethodnim nagradama i Nagrada publike. Do sada je dodeljeno oko 220 Ardaliona.
Autor: LZS, foto: Narodno pozorište Užice
Tekst je deo projekta podržan i sufinansiran od strane Grada Užica.
Zahvaljujemo se rukovodstvu Narodnog pozorišta Užica, organizatorima i učesnicima JPF i novinarima JPF na saradnji.