U galeriji Kulturnog centra u ponedeljak je otvarena izložba slika “Daleko koliko me noge nose-Trka za slobodu” umetnika Stefana Lukića.
Inspiracija za ovu izložbu je došla od antičkog mit o Atalanti. Taj mit govori o ćerci beotijskog kralja Šeneja, čuvenoj po veštini u lovu i nepobedivoj trkačici. Nakon smrti voljenog čoveka odbijala je da se uda, pa je posle puno svađa sa ljutitim ocem sklopila kompromis: venčaće sa onim muškarcem koji je pobedi u trci. Ali, da bi prosci dokazali svoju odlučnost da je osvoje, morali su da prihvate da će u slučaju poraza biti kažnjeni smrću. Privučeni lepotom i slavom princeze Atalante mnogi su pokušavali da osvoje njenu ruku. Svi do jednog su završavali poraženi i ubijeni. Sve dok se nije pojavio Hipomen. Mit kaže da je na poklon od boginje Afrodite dobio tri zlatne jabuke. Svaki put kada bi ga Atalanta stigla na trkalištu, ispustio bi jednu i ona bi zastala da je pokupi. Kada je pokušala da ga prestigne četvrti put, on je već stigao do cilja.
O izložbi i samom autoru opisao je akademik Petar Ristanović.
– U junu ove godine Stefan Lukić je tokom deset dana svakog jutra trčao od svog ateljea do kapija deset beogradskih grobalja. Simbolički trčeći kroz život i on je nailazio na zlatne jabuke. Dedin portret, staru majicu i druge uspomene na trasu trke su iznosili Stefanu dragi ljudi. U antičkom Rimu, tradicija je nalagala da tokom trijumfa, u trenutku najveće slave pobedonosnog vojskovođe, iza njega uvek staji vođa poraženih i sve vreme mu šapuće: Memento mori, seti se smrti. Relikvije života koje je Stefan trčeći skupljao šaputale su suprotno: da je život ipak nešto više od trke koju svi na kraju gubimo. Zbog tih relikvija je, u trenutku kada bi stigao do kapije nekropole, umesto da prekorači preko njenog praga okretao leđa groblju i iz sve snage žurio nazad. Jedna od verzija mita o Atalanti govori da njen poraz nije bio posledica Hipomenovog lukavstva. Kada ga je upoznala, Atalanta je po prvi put nakon smrti čoveka koga je nekada volela pomislila da je srela nekog vrednog. Zato je želela da izgubi, a zlatne jabuke su bile dovoljno vredan izgovor da se to dogodi.
Čitav Stefanov rad je potraga za zlatnim jabukama, simbolima koji daju smisao životu. „Stefane, imaš viška slobodnog vremena“, bila je jedna od parola, ispisanih na ulici, preko koje je pretrčao. U reči izgovorene kao reakcija na njegov rad utkano je mnogo više istine nego što je onaj koji ih je izrekao mogao i da pretpostavi. U svetu u kome je sintagma „višak slobodnog vremena“ postala nešto loše, optužujuće, istinski „slobodno vreme“ nije privilegija besposlenih, već onih koji život grade tako da u njemu pronađu smisao.
Sloboda i vreme su ključne teme, oko kojih je izatkano sve što Stefan stvara. U potrazi za relikvijama života, dovoljno moćnim da se sa njima suprotstavi Tanatosu, za njega važi jedno pravilo: prepreke ne smeju da postoje. Upravo zato je sve obeshrabrujuće reči sa kojima se suočio dok je spremao svoj rad ispisao na transparentima, postavio ih na ulice, i jednostavno pretrčao preko njih.
Trčeći u pokušaju da uspori život, Stefan poručuje da niko ne može znati gde sve zlatne jabuke mogu biti skrivene. Podizanjem granica, fizičkom izolacijom koja vodi u duhovnu, životi se siromaše i uskraćuju za relikvije koje mu daju smisao. Jabuke u Hipomenovim rukama nisu imale vrednost, iako su bile od zlata, sve dok ih nije bacio i tako osvojio Atalantu. Stefan trčeći traga za smislom, i u trčanju ga pronalazi – napisao je Petar Ristanović.
O UMETNIKU
Stefan Lukić (1985, Užice) je vizuelni i performans umetnik koji kroz crtež, sliku, intervenciju u javnom prostoru i performans pokušava da zabeleži univerzalno stanje dok se nalazimo u tranzitu, migraciji, dok putujemo odnosno dok smo u ulozi putnika i očevica. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2018. godine. Treću godinu osnovnih studija je proveo na razmeni na Akademiji lepih umetnosti u Parizu. Trenutno je na master studijama na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Milete Prodanovića i Biljane Đurđević. Dobitnik je nagrade za slikarstvo na FPU za 2016. godinu. Imao je nekoliko samostalnih izložbi, između ostalih: „Međuprostor“ u Umetničkom prostoru U10, „YUGOnostalgija“ u Narodnom pozorištu Užice, „Lice i naličje“ u Narodnom muzeju u Kragujevcu. Grupno je izlagao u Parizu, Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu… Trenutno živi i radi u Beogradu.
Izložba će biti otvorena do kraja oktobra, a galerija je otvorena od 10 do 17 časova.
Autor LZS, izvor Opština Čajetina, foto Marijana Janković
