Užice ima uslove za penjanje u prirodi

Sportsko penjački klub “Stari grad” u Užicu uradio je mnogo za ovaj sport kako u prirodnoj sredini, tako i unutar hale. Aleksandar Đorđević, predsednik kluba, koji se vratio pre desetak godina u Užice, posvetio je sebe u razvijanju ovog sporta. Zavoleo je ovaj sport gledajući kako se penju svetski poznati penjači na prirodnim stenama.

– Počeo sam i sam da se bavim ovim sportom i naučio suštinu u Beogradu, gde sam i upoznao mnoge naše penjače sa kojima sam trenirao. Te 2007. godine sam došao iz Beograda u Užice da živim. Peo sam se po okolnim stenama i video da mnogi smerovi nisu bili uređeni. Oni koji su me videli i kojima je penjanje postalo interesantno pridružili su mi se – kaže Đorđević.

– Predložili su da preuzmem odgovornost i treniram penjače i krenuli smo sa ozbiljnim treninzima. Treninzi su bili besplatni, stvarno mi je bio cilj da se čuje za sport i da grad u kome sam proveo detinjstvo nađe svoje mesto na mapi Srbije i šire u ovom sportu. Bilo je tu raznih problema koje uglavnom ljudi izazivaju i u početku nismo imali ničiju pomoć, čak je bilo smetnji i opstrukcije. Jedni su dolazili, drugi odlazili, a prvi koji se ozbiljno posvetio ovom sportu i trenirao posvećeno u Užicu je Matej Кnežević. Treba naglasiti da njegovi pokušaji u početku nisu bili spektakularni, slično kao i kod svih ostalih. Sve što je postigao kasnije uspeo je ozbiljnim pristupom, trudom, radom i redovnim treningom. Ovo govorim zbog onih koji počinju, da ne gube nadu, nego da uporno rade. Osnovali smo klub „Stari grad“ i napravili oko 70 smerova. Sam sam napravio više od polovine ovih smerova, bez ijednog dinara nadoknade od bilo koga. Smerovi se nalaze u kanjonu Đetinje, podnožju Starog grada, kod Potpećke pećine, na Tari… U vreme besparice trudimo se da održimo klub i spremimo takmičare za zahtevna takmičenja u Srbiji i okolnim zemljama – rekao je Đorđević.

Jedan od članova kluba Zoran Čeganjac kaže da mu je privilegija što je uz Aleksandra, kao pionira ovog sporta u Užicu.

– Imao sam priliku da ga od početka pratim na prirodnim stenama u okolini našeg grada. Vreme, razna odricanja, strpljenje, upornost, rad i nesebična želja da se znanje prenese su ono što su nekoliko godina unazad ulagali Aleksandar Đorđević i Rade Кnežević, na zainteresovane za sportsko penjanje. Mladi su to osetili i neki od njih su stvarno postigli zapažene rezultate u Srbiji i šire. Prednjače Matej i Anastasija Кnežević – kaže Zoran.

O samom penjanju Zoran kaže:

– Кada se dobro pripremite i odete na prirodnu stenu imate doživljaj koji nijedan drugi sport ne može da priušti, pre svega mislim na druženje sa prirodom i ulaganje svih čula u emocije koje samo druženje sa stenom, šumom, izvorskom vodom, pticama… mogu da omoguće. Atmosfera među penjačima je posebna i pomaže u borbi čoveka da dokaže isključivo sebi, da eto, može doći, posle napornog vežbanja, do vrha odnosno kraja smera… , a to sve opet dozvoljava i poštuje opet, njeno veličanstvo priroda.

I dečak koga svi hvale Mateja Кnežević kaže da je sport slobodno penjanje predivan. Penjanjem je počeo da se bavi sa sedam godina.

– Išao sam u folklor i tada sam imao koncert u Hali sportova. Tu sam prvi put video veštačku stenu za penjanje i moj otac je tada saznao da Saša (Aleksandar Đorđević) obučava penjanje. Stupili smo u kontakt sa njim i napravio sam prve korake u tom sportu. Trenirao sam uporno i već su počeli da se nižu uspesi. U 2015. godini sam postao prvak države u sportskom penjanju u tri kategorije: bodler, brzinsko i težinsko penjanje. Na nekim međunarodnim takmičenjima sam osvajao treće mesto. Sada se i dalje takmičim i na prirodnoj i veštačkoj steni – kaže mladi Matej.

Na međunarodnim takmičenjima bio je u Grčkoj, Makedoniji i Rumuniji. U Srbiji se godišnje takmiči 15 puta i to dva puta na prirodnoj steni, a ostalo je na veštačkoj steni. Obično, kaže mladi takmičar, ima oko sto takmičara, a na međunarodnim takmičenjima je mnogo više.

– Mi smo u kanjonu Đetinje napravili smerove za težinsko i brzinsko takmičenje. U Užicu imamo 40 smerova na Starom gradu i oko 30 na Velikoj brani. Tu se spremamo za takmičenje. Užice je poznato kao penjalište koje je dosta posećeno, jer penjanje nije mnogo teško i za svakoga su ko voli da se penje. Ja sam se popeo uz sve smerove. Sada imamo jedan projekat koji pravimo na Sunčevom viru i tu će penjanje biti dosta teže. Početniku bih svakako poručio da prvo dođe na veštačku stenu, jer kod prirodnih stena mora da se više razmišlja, mora sam da traži hvatišta, gde da stane, a za to je potrebno iskustvo. Na veštačkim stenama to je već postavljeno. Ja lično sada više volim penjanje na prirodne stene, jer nikada nije isti pokret koji se pravi.

Matej kaže da i u Hali sportova ima stena pod uglom od 90 stepeni i to se zove previs, odnosno plafon, gde se trenira.

– Imao sam padove, ali nikada uže nije puklo, niti se bilo šta otkačilo. Ne postoji penjač koji nije pao. Moj najveći pad je bio do 4 metra i to prilikom vežbanja u hali. Ali, zahvaljujući užetu, nisam bio povređen. Najbitnije pri padu je rad kolena, nogu i stopala, da se odbijate od stene, jer ako ne bi savili noge, došlo bi do udaranja telom i povreda. Nikada nije to pad na zemlju. Кada savladate sve to, onda ništa više nije teško. Inače, sva oprema je atestirana, recimo taj komplet je atestiran na dve tone. Užad su elastična. I naravno, na zemlji stoji čovek koji osigurava penjača i nedozvoljava mu da padne na zemlju, već ga isto specijalnim spravama za osiguranje, koje su takođe atestirane, sprečava da padne na zemlju. On ga i spušta. Izuzetno su strogi kriterijumi od kojih se proizvođača kupuje oprema. Naš klub ima opremu od najboljih proizvođača za tu vrstu penjanje – objasnio je Matej.

– Za penjanje je potrebna snaga, da su jake i ruke, i noge i prsti, ali najviše je potrebno tehnike. Celo telo mora da bude razvijeno. Na ruke se stavlja poseban prah, da ruke ne bi klizile, a imamo penjačice, posebne patike napravljene za penjanje, koje imaju posebnu gumu. Penjanje na prirodnu stenu iziskuje dosta razmišljanja u trenutku, da li ono zašta hoćeš da se uhvatiš da li je sigurno. Zato mora da se mnogo razmišlja. Кada ne poznajem teren je baš teško.

Dragan Milojević, član SPК “Stari grad”:

– Ako hoćete da spoznate svoje mogućnosti, bavite se jogom, ako hoćete da ih prevaziđete – bavite se freeclimbing-om. Ovako bi mogao da glasi slogan koji je najbliži istini o ovom sportu. To je definitivno individualan sport, ali toliko individualan, da vi zapravo i nemate drugog atletu kao suparnika, već samog sebe. U momentu kad ste na steni, vi ste pre svega sami sa sobom i svim vremenom ovog sveta sa zadatkom i željom da se popnete. Stena jeste prepreka, ali ona pruža i mogućnosti. Prava prepreka ste zapravo vi sami sebi, sa virtuelnim limitima koje vam vaš mozak postavlja i ograničava vas. Ono što je posebno lepo u ovom sportu je mogućnost da iskoračite iz tih limita i potpuno svesno napravite pomak u “nemoguće“, a da ničim ne ugrozite svoju bezbednost, jer ste jednostavno vezani. I kod svakog takvog uspelog pomaka u “nemoguće“ prevazilazite svoje limite koji ostaju iza vas i vi napredujete… Prosto sam siguran da je to ono isto nadahnuće koje oseti Đoković kad napravi “nemoguć“ potez pa mu ceo stadion frenetično skandira.

Miloš Nikolić – Lofa, član SPК „Stari grad“ o penjanju kaže:

– Sportsko penjanje, iako spada u grupu ekstremnih sportova, mnogo je bezbednije od većine klasičnih sportova. To je sport koji osnažuje karakter i jača um. U njemu nema takmičenja sa drugima, već se takmičite sami sa sobom. Sportsko penjanje je pogodno za sve starosne grupe, jer pokreće i održava motoriku. Penjanje na prirodnoj i veštačkoj steni, koliko god se činilo istom vrstom penjanja, u mnogome se razlikuju. Na veštačkoj steni ste ograničeni na jednu ili dve varijante uspona nekog smera, dok na prirodnoj ima mnogo više varijanti uspona pojedinačnog smera. Raspored i kontrola pokreta su drugačiji, čak i neki pokreti za koje smo mislili da su nemogući za nas, na prirodnoj steni se pokazuju kao mogući.

Autor: LZS

 

 

Leave a Comment