Nekada, još u prvoj polovini 20. veka, u tradicionalnoj podeli poslova u zlatiborskim porodicama gde je opstao zadružni tip proizvodnja i prerada tekstilnih sirovina i njihova upotreba u izradi poluproizvoda od kojih se pravi odeća i proizvoda široke upotrebe, kao i veštine ukrašavanja tkanina, pripadali su ženama. Te proizvode su isključivo pravile za potrebe pokućstva, a kao materijal koristile su konoplju i vunu od ovce, dok su zanatlije koristile i kozju dlaku.
Snežana Tomić, etnolog Muzeja “Staro selo” u zlatiborskom selu Sirogojno kaže da su prerade tekstilnih sirovina i dobijanje niti u zlatiborskim selima bile ženski poslovi u okviru domaće radinosti.
– Ovaj proces rada bio je u potpunosti zaokružen: od dobijanja sirovine, preko njene prerade, do izrade mnogih proizvoda razne namene. Tradicionalna proizvodnja tekstila posebno je aktivna tokom 19. i početkom 20. veka, a tekstilne sirovine bile su biljne, od konoplje, lana, pamuka, i životinjske ovčija vuna, kozja dlaka, svilena buba. Кad se sirovina preradi u vlakna, predstoje dalji poslovi: predenje, bojenje pređe, tkanje, krojenje, šivenje, pletenje, heklanje i ukrašavanje tkanina – kaže Snežana.
Do 60-tih godina 20. veka u zlatiborskim selima prednjačila je konoplja uzgajana u konopljištima, a sukno je tkano do 70-ih godina 20. veka. Ovce su se uvek gajile u ovom kraju.
– Proizvodnjom konoplje bavile su se jedino žene – od njenog zasejavanja, preko sušenja, odvajanja vlakana, izrade niti i tkanja. Isto to može se reći i za proizvodnju vune, glavnog sirovinskog produkta Zlatibora za izradu tkanina. Ceo proces, od šišanja ovaca, klasiranja po kvalitetu, stvaranja niti pređom, bojenja, do tkanja ili pletenja, zasnivao se na ženskoj radnoj snazi. Ova znanja su učena i prenošena sa generacije na generaciju. Ženska deca su od malena učena da pletu i da predu – dodala je naša sagovornica.
O uzgajanju konoplje kaže da se biljka čupala, pa kiselila, lomile se stabljike i pomoću stupe i trlice prerađivale u vlakna.
– Njana ispredena nit korišćena je kao osnova i potka u tkanju platna ili u kombinaciji s kupovnim pamukom. Platno je služilo šivenju odeće za sve članove porodice – kaže Snežana.
VUNA
Za preradu vune kaže da počinje šišanjem ovaca, onda pranje, češljanje i grebenanje vune.
– Finoća ili debljina vlakana je jedna od najvažnijih osobina vune, jer od nje u znatnoj meri zavisi njena mogućnost prerade. Pod finoćom se podrazumeva prosečna debljina vunskih vlakana koja znatno varira, što zavisi od rase i soja ovaca. Užički kraj je u prošlosti bio poznat na širim prostorima Balkana po proizvodnji kvalitetnog sukna, zahvaljujući kvalitetnoj vunenoj sirovini – dodala je Snežana.
Prema njenim rečima ovca gajena u ovim krajevima pripada takozvanoj domaćoj pramenki, poznatoj kao užička ovca „reulja“ i „kaba“.
– Kaba se odlikuje mekšim i kraćim vlaknom, i korišćena je u proizvodnji finijih tkanina. Vunena pređa se koristila za tkanje u dve ili četiri niti – sukno (za izradu zubuna, prsluka, koporana, jakni, pantalona i drugih odevnih proizvoda), i platno (za suknje, pelengire, kabanice). Od vunene pređe (čija je osnova i potka vuna ili u kombinaciji sa konopljom ili pamukom) tkano je tekstilno pokućstvo – guberi, ćilimi, irami, ćebad, sedžade, šalare, jastuci. Takođe, od vunene pređe tkani su odevni predmeti – pregače (kecelje) i pojasevi, zatim se koristila za pletenje čarapa, priglavaka, nazuvica, rukavica, šubara, te prsluka, džempera, šalova i kapa u novije vreme. Vunenom pređom ukrašavani su i pojedini delovi odeće – kaže Snežana.
Tada nisu postojale farbe, nego su korišćeni prirodni materijali.
– Predenje se obavljalo uz pomoć preslice i vretena (ručno, kolovrat i čekrklija). Ponekad je vuna u prirodnoj boji (bela i siva), ali se češće bojila korom i plodovima biljaka. Crnu se dobija kuvanjem jasenove kore, ruj daje bordo boju, braon je od kore stabla oraha, siva je nastajala kuvanjem kore i lišća jasena, zelena kuvanjem stabljike paradajza i paprike, teget kuvanjem semena i ploda aptovine, a svetle boje kad se kuva list lipe i dunje – kaže etnolog iz Muzeja “Staro selo”.
ĆILIMI
Dobijeni materijal se tkao ili se plelo. Uglavnom su se tkale sedžade i ćilimi, koji su bili najcenjeniji deo kućnog pokućstva.
– Sve do sedamdesetih godina 20. veka tkanje je bilo veoma razvijeno u zlatiborskim selima. Svako domaćinstvo imalo je najmanje jedan razboj za tkanje. Tkalo se kada se završe poljski radovi i ostali svakodnevni poslovi. U domaćinstvu gde je bilo ženske dece tkalo se mnogo više, jer čim se rodi žensko dete, pogotovo ako je domaćinstvo bilo bogatije, izrađuje se devojačka sprema, miraz i darovi koje devojka prilikom udaje odnosi u svoj novi dom – objasnila je Snežana.
Ona je dodala da su pored prostih bila su zastupljena složena tkanja gde se pojavljuju dodatni elementi od kojih se formiraju šare. U takve spadaju tkanje na dasku, tkanje na nitiće i tkanje na prste.
– Kvalitet ćilima, način izrade i likovni izraz dali su mu trajne vrednosti i posebno mesto među tekstilnim proizvodima uopšte. To je tkanina koja se izrađuje od vune ili mešovitih vlakana (vuna i konoplja), tkana u dva nita tehnikama pretkivanja i u kombinaciji sa tehnikom klečanje (baluk, balučenje), sastavljeni od dve pole. Ornamenti su raznovrsni, od najjednostavnijih geometrijskih pruga u različitim bojama preko floralnih i zoomorfnih motiva. Uloga ćilima bila je vidna u svakodnevnom životu i protkana kroz sve običaje životnog ciklusa, od rođenja do smrti – kaže Snežana.
SEDŽADE
Za sedžade koje se izrađuju u zlatiborskim selima kaže da su vunene i sa osnovom od konoplje a potkom od vune. Rađene su u tkačkoj tehnici čvorovanja.
– Osnovno polje sedžade na kojoj se razvija ornamentika najčešće je crvene ili crne boje. Ukrašene su floralnim i zoomorfnim ornamentima u velikom spektru boja. Najčešći motivi su ruže i cvetne grane, raspoređeni po rubovima ili u centralnom delu sedžade – kaže naša sagovornica.
I zanimljivi su bili proizvodi od kozje dlake. U Kraljevini Jugoslaviji bilo je 3 miliona koza, a 1948. godine je zabranjeno gajenje koza zbog šuma, pa ih danas u Srbiji ima 230.000, a u zlatiborskom okrugu samo oko 10.000. Prema rečima naše sagovornice u zlatiborskom kraju, uz ovčarstvo, gajenje koza je bilo veoma razvijeno.
– Prerada kozje dlake, kozine nije bila uobičajena u domaćoj radinosti, već su to obavljale zanatlije – mutavdžije, koje su još nazivali kozopredima. Šišanje koza je obavljano u domaćinstvima, a kozju dlaku su prodavali seoskim i gradskim zanatlijama. O prisutnosti mutavdžijskog zanata u užičkom kraju, svedoče i podaci sa nadgrobnih spomenika sa natpisima o majstorima ovog zanata – kaže Snežana.
Ona je objasnila da kozja dlaka – kostret se sastoji od dugih grubih vlakana i kratkih koja su elastična i čvrsta.
– Njene osobine koje čine otpornost na vlagu i zadržavanje toplote uslovile su izradu proizvoda najviše korišćenih kao zaštita od spoljašnjih uticaja okoline. Potreba Zlatiboraca za proizvodima od kozine (pokrovci za konje i volove, zobnice, bisage, vreće, kolani) bila je izražena zbog razvijene uslužne delatnosti prenosa dobara – kiridžiluka, a potom i rabadžijanja – transporta robe volovskim kolima.
Umeće zlatiborskih žena omogućilo je da se sedamdesetih u Sirogojnu razvije pletenje u okviru pogona domaće radinosti, da bi unikatni modeli ”Sirogojno stil” (džemperi, jakne, prsluci, kaputi, šalovi, rukavice, kompleti, haljine…) po nacrtima kreatorke Dobrile Smiljanić stigli i u vodeće metropole sveta. Danas je broj žena uposlenih u proizvodnji tih unikata neuporedivo manji, ali se neke i dalje bave pletenjem za otkup ili prodaju na otvorenom.
Sećanje na ta vekovna umeća žena oživljava knjiga ”Tekstilne sirovine Zlatibora” autorke naše sagovornice Snežane Tomić.
Autor: LZS, Foto: Privatna arhiva
