Kada je pre skoro dve decenije Ivan Jelisavčić počeo posao sa ribnjakom na jezeru u Zaovinama na Tari, nije ni slutio da će mu glavni neprijatelj biti ptice – kormorani i čaplje. Godinama unazad razmišlja kako da odbrani svoj ribnjak, a da pri tom ne povredi ptice i sačuva prirodu.
– Mi ovde gajimo kalifornijsku pastrmku od 5, 10, 15 grama do konzumne pastrmke od 350 do 400 grama. Imamo 51 bazen pet puta pet metara dubine od 7 do 10 metara. Sa mnogim stvarima izlazimo na kraj, poput variranja nivoa jezera, tržišta, ali sa pticama je neprikidna borba. Najviše problema imam sa kormoranima, ali i sa čapljama – kaže Ivan.
Ivan je pokušao mnogo toga, ali su rezultati bili slabi. Na kraju je nabavio plinski top.
– Nabavio sam plisnki top, koji pravi eksploziju svakih 40 minuta do sat vremena, zavisi kako se podesi. I to je funkcionisalo prvih sedam dana, dok se čaplja nije navikla. Sada sedi pored topa i kada ispali, nikom ništa. Čaplja i nije strašna zato što se ona nastani i lovi one ribe koje su bolesne ili kojoj nešto fali. Čak i je dobro što kupi tu bolesnu ribu – kaže Ivan.
Ali, za kormorana ili gnjurca nema nijednu lepu reč.
– On je prava pošast. Ove godine su mi pocepali tri mreže i otišlo je preko tonu mlađi od 70 grama, a to je konzumne ribe oko 8 tona. To je uradio tako što mi je na dubini od 3 do 4 metara napravio rupe na mreži. Kormoran može da roni baš duboko. Dovoljno mu je da vidi malu rupicu u mreži i onda se više puta zaleće na nju dok je ne raširi. A riba kao po komandi, jedna izađe i kao da zvizne ovim ostalim da je prate. Kormoran može da pojede i do 20 kg ribe dnevno, kada je proguta riba skoro da samo prođe kroz njega. Tamo u šumi su se nagnezdili, i kada su velike vrućine oni su u hladu drveća, a čim pada veče, eto ih. Prošle godine su mi probili mreže i otišlo je 200.000 komada mlađi, a to je 60 tona konzumne. Lepo sam poribio jezero, ali mi je krivo kada čujem da ribokradice bacaju mreže – žali se Ivan.
On kaže da zna da ljudima koji borave u selu nije prijatno da čuju eksploziju.
– Žale se ljudi. U NP Tara radili su ispitivanja i utvrđeno je da nema štete na životnu sredinu. Ali, sada se ispostavilo da i to nije rešenje. Volim prirodu i životinje, pa se mora smišljati način kako da se odbranim, a da ne naudim pticama i prirodi – dodao je Ivan i kaže da na svojim ima oznaku kao geografskog porekla NP „Tara“.
Inače, Ivan je sa 35 godina napustio beogradske ulice i posao, i pre skoro dve decenije se vratio u rodno selo svog dede. Kupio je plac, otvorio ribnjak i osnovao porodicu. Tržište ima i, kako kaže, bilo bi mnogo bolje kada bi država malo više posvetila pažnju ovoj grani privrede, jer ima prostora i potrebe za ribom ima jako puno s obzirom da se u Srbiju uveze 70 posto ribe, a 30 posto se proizvede.
Pored ptica, posao mu ponekad ugrozi i variranje nivoa jezera.
– Naša proizvodnja je malo specifična, jer se radi sa živim organizmom i svaki detalj je jako bitan. Zbog toga moramo da vodimo računa o opadanju jezera, pošto je ovo reverzibilno jezero, pa kad je nisko imamo previše bolesti koje se javljaju. Ove godine od februara nivo jezera je dobar. Isprazni se 5 do 10 metara, pa se toliko i napuni. Tako treba da se radi, a ne kao prošle zime kada se nivo jezera spuštao i do 60 i 70 metara – kaže Ivan.
Pored ribnjaka Ivan planira da iduće godine pokrene i seoski turizam. Za tunamenu već je izgradio 3 brvnare i restoran, u kojem će na meniju sigurno biti sveža pastrmka.
Autor: LZS
