Smeštena u dolini reke Đetinje, na desnoj obali, ispod Gradine, sa ravnicima oivičenim šumama Zlakusa, svojim koloritom, jednostavno mami poglede, ali i znatiželjnike. A ko dođe u nju i provede samo nekoliko sati shvatiće da je to selo mešavina tradicije i budućnosti, selo gastronomskih ukusa, ali i čistog vazduha, sa očuvanom prirodom i bogato sa kulturnim manifestacijama.
Na pola puta između Užica i Požege, u centru trougla koji čine tri glavna grada Beograd, Sarajevo i Podgorica, magistralni put i železnička pruga Beograd-Bar, omogućili su selu da bude pristupačno za turiste.
Kada se pomene Zlakusa, prva asocijacija je grnačarstvo. „Srpski cepter“ ili zlakuško zemljano posuđe koristi se širom sveta. To je slelo grnčara, jer se veliki broj domaćinstava bavi ovim starim zanatom, ne dozvoljavajući da ode u zaborav. Glina pomešena sa vezivnim materijalom od mlevenog kalcita u veštim rukama domaćina postaju posuđe iz koga jelo ima poseban ukus.
Zato nije iznenađenje što je Uneskov Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, na svom 15. zasedanju 2020. godine, upisalo zlakuško lončarstvo na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Izrada keramičkih posuda na ručnom kolu tehnikom zidanja, namenjenih termičkoj obradi hrane u selu Zlakusa postala je četvrti element na ovoj Uneskovoj listi iz Republike Srbije.
Grnčarija stara pola ere
U užičkom selu Zlakusi postoji deset porodica grnčara ili lončara, koji proizvode posuđe na stari tradicionalni način dugom preko 500 godina – od mešavine gline i kamena na ručnom kolu. Oni na ručnom kolu prstima grade sloj po sloj, a potom oblikuju i glade sud. Materijal glinu i kamen kalcit nabavljaju iz požeških sela Vranjani i Rupeljeva, te su zbog tih posebnosti i geografski zaštićeni. Zbog kopiranja posuđa, Udruženje lončara Zlakusa ima i svoj zaštitni znak “Z”, a imaju i svoj sertifikat okačen o svaki predmet. To su morali da urade jer su se pojavili proizvođači koji zemljane predmete prave na električnom kolu, u kalupima ili presama, pa to više nije to taj proizvod i kvalitet. Posle izrade sudovi idu na prirodno sušenje do 15 dana, a zatim na pečenje 12 sati, prvo na nižim temperaturama, a kada dostigne 800 stepeni drže se još sat vremena, a potom se vade.
U porodici Tešić, braća Darko i Žarko, nastavili su tradiciju izrade posuđa koju je počeo njihov deda. Žarka smo zatekli u svojoj drvenoj radionici.
– Brat i ja ovim poslom se bavimo već 20 godina. Ovo je moj svakodnevni posao i dobro sam ga savladao. Zanat sam naučio od mog dede Radenka – kaže Žarko.
Materijal koji se koristi za izradu posuđa su glina i kalcanit.
– Materijal dobavljamo iz požeških sela. Glinu vadimo iz Vranjana, 20 km odavde, a u selu Rupeljevu se kopa kamen. Kamen stavljamo u drobilicu i dobro se sitni, da dođe kao brašno. Zatim pomešamo 50 posto gline i 50 posto mlevenog kamana. Kamen se stavlja zbog posuđa, a predmeti samo od gline su umetnički predmeti koji služe za ukras. Zatim tu smesu držimo u vodi nekoliko dana da bi omekšala, a potom je provlačimo kroz valjak da bi bila još mekša i lepo sjedinilo. Onda tek dolazi do izrade sudova – objasnio je Žarko i dodao da imaju kupce širom Srbije, ali i u inostranstvu, naročito leti.
U porodici Šunjevarić ovaj zanat se čuva više vekova. Pre 20 godina Vasu Šunjevariću se pridružila i njegova supruga Dana, koja je ovaj zanat savladala za nepunih mesec dana.
– Prvo sam stavljala samo ručkice na posuđe, a onda su me Vaso i svekar Slavoljub naučili i da pravim sudove. Sada jedan osrednje veličine lonac napravim za pola sata do 45 minuta – kaže Dana koja je među prvim ženama koja je počela da se bavi ovim zanatom.
Vaso kaže da su njegovi baba i deda živeli od ovog zanata.
– Samo njima je bilo mnogo teže. Morali sa da na leđima donose glinu, čekićem su čukali kamen, pekli na ovtorenoj vatri. Teže se dolazilo do dinara. Sada lakše dogonimo materijal, lakše se melje, sve je drugačije, samo je ostao isti način izrade i materijal koji se koristi – kaže Vaso i dodaje da je njegova baka Tadijana bila prva žena grnčar u selu.
Oni uspešno prodaju svoje proizvode preko FB stranice, a kupaca ima iz cele Srbije, pa i iz Nemačke, Austrije, Danske…
Proizvođači su zahvalni Biljani Đorđević iz Etnografskog muzeja i muzeju “Staro selo” iz Sirogojna što su se angažovali oko zaštite i stavljanja ovog zanata na Uneskovu listu, ali isto tako su i zahvalni i Sofiji Bunardžić, koja je pre 25 godina pokrenula umetničku koloniju u ovom selu.
– Da Sofija nije pokrenula ovu koloniju gde dolaze strani umetnici, niko ne bi čuo za Zlakusu i naše grnčare. Preko nje je ceo svet čuo za nas – kažu naši sagovornici.
Terzića avlija
Zlakusa je selo koje ima dušu satkanu od tradicije i budućnosti. Bogata šumama, livadama prepunog poljskog cveća, šumskim jagodama, lekovitog bilja, jednostavno predstavlja fabriku čistog vazduha.
Na jednom brežuljku nedaleko do centra sela 2005. godine nikao je poseban park, jedno domaćinstvo, svojevrsna turistička atrakcija. To je u Etno park “Terzića avlija”. Osnivač ovog dragulja je Saša Drndarević, koji je sa idejom da očuva tradiciju i etnološko nasleđe, narodno stvaralaštvo i zanate koji se prenose s kolena na koleno, napravio mesto koje godišnje poseti preko 6.000 turista.
U okviru “Terzića avlije” nalazi se muzejski deo, galerija sa bibliotekom, apartmani za smeštaj gostiju u seoskom turizmu, dobro očuvane stare kuće i okućnice, salaš, šupa, mlekar, bunar, kačara, ugostiteljski deo, kamp za planinare, prodavnica suvenira i letnja pozornica.
Veoma je interesantan muzejski deo.
– U muzeju čuvamo predmete iz davnina iz ovog kraja. Dosta eksponata je iz ovog domaćinstva i sela, ali ima ih i iz drugih krajeva Srbije. Tus u razni dokumenti, alati, a imamo veoma vrednu zbirku narodnih nošnji, ali i nekih predmeta iz perioda rimskog carstva koje je nekada bilo na ovim prostorima – kaže Saša Drndarević i ističe da je u Zlakusi prvu školu, u ovom domaćinstvu, osnovao Gvozden Terzić. Škola je radila je od 1939. do 1946 godine.
Danas se tu nalazi replika te škole sa skamijama, a pored toga postoji i registrovana biblioteka sa oko 10 hiljada knjiga, a članarina je dve knjige godišnje. Pored obilaska muzejskog dela i usluga prenoćišta, organizovanim turističkim ponudama etno park nudi mogućnost organizovanja prolaznih ručkova, prezentaciju starog grnčarskog zanata, posete grnčarskim domaćinstvima i Potpećkoj pećini, pešačenje markiranim pešačkim stazama, mini folklorne koncerte Etno udruženja “Zavičaj”, izložbe i prezentacije izrade narodne nošnje, organizovanje manjih seminara i slično. Zato i nije čudo što je “Terzića avlija”, dobitnik je najvećeg priznanja u oblasti seoskog turizma “Turistički cvet 2008”, za dati doprinos razvoju turizma u Srbiji i kao najuspešnije seosko turističko domaćinstvo u Srbiji, koje dodeljuje Turistička organizacija Srbije, na svetski Dan turizma.
Turisti se oduševe folklorom, prirodom, hranom, a posebno, kako kaže Drnadarević, ne mogu da razumeju, kako su, naprimer, nekada u jednom vajatu noćevali muž i žena sa dvanaestoro dece, a onda se začude kad vide da danas ovde ima i internet i mobilna telefonija.
Terzića avlija i Zlakusa ubrzo postaju zanimljive kao destinacija za škole tako da su uvršteni u programe mnogih đačkih ekskurzija, studijska putovanja, grupne posete sindikata mnogih firmi, sportskih grupa i raznih udruženja i nalaze se u programima raznih turističkih agencija i stranih turooperatora.
Potpećka pećina
Turista u Zlakusi uživa u prirodi. Posebnu draž nudi Potpećka pećina, koja se nalazi u susednom selu Potpeć na 931 m n.v. Ovaj prirodni dragulj poznat je po džinovskom portalu u obliku potkovice, visok 50 m (od korita periodskog toka do svoda), a širok 12 m pri dnu, odnosno 22 m pri vrhu, najviši je pećinski ulaz u Srbiji. Izdubljen na krečnjačkoj litici, čiji je vertikalni deo visok 72 m. Itsražena i uređena dužina za posetioce je 555 m. Ulazno silazna staza ima preko 700 stepenika.
Potpećka pećina je izvorskog tipa. Nju su izgradile vode ponornica koje poniru u Drežničkoj dolini i posle podzemnog toka u dužini od 4-5 km (u pravoj liniji), izbijaju iz pećine ili vrela ispred pećine i grade Petnicu-pećinsku reku.
Bogastvo pećinskog nakita spada u red veoma retkih u kraškim pećinama. Srednja godišnja temperatura vazduha iznosi 9,5 C. Pretpostavlja se da je pećina bila čovekovo stanište još za vreme neolita. Otkriveno je obilje keramike, obrađeni jelenski rogovi i kameno oružje. Njeni stanovnici su u svakom slučaju znali da koriste njene povoljne prirodne karakteristike. Danas se u njoj nalaze grnčarski predmeti nastali na Umetničkoj koloniji Zlakusa.
Potpećka pećina je otvorena za turiste od početka aprila do kraja oktobra a ukoliko vremenski uslovi i bezbednost ulaska u pećinu dozvoljava i van ovih termina (zimski period, sneg, led…) moguće je otvoriti ovaj spomenik prirode za grupne posete uz prethodnu najavu i dogovor sa Turističkom organizacijom Užice.
Zlakusa za rekreativni i aktivni turizam
Priroda je bila izuzetno darežljiva prema Zlakusi. Da bi posetioci mogli da uživaju u prirodnim lepotama ovog sela Etno park “Terzića avlija” je 2006. godine projektovao i markirao 4 kružne pešačke staze u ukupnoj dužini od 60 km koje povezuju najznačajnije turističke objekte u Zlakusi i okruženju. U “Terzića avliji” se nalazi i kamp za planinare tako da oni koji žele smeštaj u šatorima mogu boraviti više dana kampujući u sopstvenim šatorima ili u šatoru iznajmljenom u etno parku gde imaju potrebnu infrastrukturu (mokre čvorove sa tuš kabinama, ugostiteljski deo za obroke, letnjikovce za dnevne predahe, električne priključke za svoje šatore, Internet…). U etno parku se može i kupiti planinarska karta sa svim ubeleženim stazama.
U planu je izgradnja profesionalne trim i biciklističke staze, uređena su dva poletilišta za paraglajdere i u selu se održavaju i revijalni paraglajding kupovi, a trebalo bi pomenuti i da je ovo selo omiljena destinacija mnogih biciklista.
Savremeni turisti teže i aktivnom odmoru. Zato u Zlakusi se mogu oprobati u starom grnčarskom zanatu, da nauče pesme i igre užičkog kraja ili učestvuju u branju malina. Takođe, u Zlakusi postoji lovni rezervat nastanjen fazanima, u izgradnji je i lovačka kuća, a u neposrednoj blizini je i najčistija reka zapadne srbije bogata ribom (Rzav), tako da i za lovni turizam ima mesta.
Istorijski spomenici
Spomenici govore o istoriji ovog kraja, svedoče o događajima i ljudima iz različitih perioda.
Svakako treba pomenuti Spomenik na Gradini, koji je nalazi na samom vrhu Gradine (931 nmv) , sazidan od kamena i posvećen poginulim pripadnicima Prve užičke partizanske čete u oružanom sukobu sa nemačkim vojnim snagama i njihovim saradnicima (šiptarskim odredom). Spomenik je u obliku piramide i na samom vrhu ima petokraku. Sazidali su ga članovi Saveza boraca NOR-a 1950. godine, a 1976. godine je obnovljen. Sa ovog mesta pruža se pogled pod 360 stepeni na celu okolinu: Zlatibor, dolinu Rzava, sela Roge i Drežnik, kao i na Ovčar i Kablar, Jelovu Goru, a i na Sevojno i Požegu.
Spomen park “Vešala” nalazi se na ulasku u selo, neposredno pored železničkog stajališta. Spomenik je u obliku drvenih vešala, a posvećen je meštanima iz sela koje su Nemci u znak odmazde, posle bitke na Gradini, 18.08.1941. godine, streljali, a potom i obesili na tom mestu. Tada je živote izgubilo 18 meštana Zlakusa i jedan iz Drežnika. Ovaj datum se obeležava kao Dan MZ Zlakusa. Imena tih žrtava sa još 12 imena stanovnika sela, nalaze se na Spomen ploči palim meštanima sela u ratu 1941-1945 koja se nalazi na objektu u centru sela.
U Zlakusi se nalazi spomena ploča Narodnom heroju Miodragu Milovanoviću Lunu, na mestu gde je smrtno ranjen 1944. godine, u šumarku preko puta železničkog stajališta. Ovu spomen ploču je postavio kolektiv Užičke gimnazije.
Manifestacije
Pored prirodne lepote, istorijski spomenici, nije sve što ovo selo nudi. Bogato je brojnim manifestacijama. Sabor izvornog stvaralaštva matice i dijaspore poznat pod nazivom “Zlakusa u pesmi i igri” održava u organizaciji Etno udruženja “Zavičaj” i Etno parka “Terzića avlija”, od 2006. godine a pod pokroviteljstvom Grada Užica. Vreme održavanja je tradicionalno vikend pred Ivanjdan, 7. jula. Ova manifestacija tri dana.
Prvi dan, pod imenom “Rapsevana avlija”, posvećen je takmičenju vokalnih solista, koji u pratnji narodnog orkestra izvode stare izvorne srpske pesme ili pesme nastale po uzoru na izvorne. Durgi dan je sabor izvornih pevačkih grupa i instrumentalista na narodnim instrumentima koji se takmiče u više kategorija (pevanje na bas, kajde …) i treći dan je revijalni festival folklornih ansambala Srbije i dijaspore, na kojoj gostuju i druge folklorne grupe iz inostranstva.
Umetnička kolonija keramike Zlakusa
Međunarodna umetnička kolonija keramike “Zlakusa” čuva stari zanat, a istovremeno umetnost je obogaćena novom tehnikom. Idejni tvorac i osnivač kolonije je akademska slikarka-keramičarka Sofija Bunardžić, koja je zaslužna što se ime Zlakusa pronelo svetom i što se grnačarski zanat našao na UNESKOV-oj listi. Osnovana je 1995.godine i za ovih 26 godina postojanja okupila je oko 380 umetnika iz 37 zemalja sveta sa svih kontinenata.
– Shvatila sam svo bogastvo i kulturnu vrednost takvog načina izrade keramike. Pokretanjem i realizacijom ovog autorskog projekta namera mi je bila da omogućim savremenim umetnicima, akademski obrazovanim keramičarima vrhunske profesionalnosti iz naše zemlje i inostranstva da istražuju i eksperimentišu u tehnici koja je za njih nova, kao i u do sada u teoriji savremene keramike nepoznatom procesu izrade – tehnici nazvanoj „Zlakusa” – kaže Sofija i dodaje da je njena želja bila da umetnike uključi u proces obnavljanja, nastavljanja i daljeg oživljavanja ovde sačuvane tradicije, da se ne bi ugasila sa generacijom starih majstora lončara.
Jedan od ciljeva je bio da se ovom kolonijom napravi povratna sprega u smislu podsticanja mladih žitelja sela da umeće i iskustvo svojih predaka održe i predaju u nasledstvo budućim generacijama.
Autor projekta “Keramika Zlakusa” s ponosom kaže da je sve to vredelo uloženog truda.
– Kulturološki značaj umetničke kolonije je višestruk. Sačuvana je jedna vredna tradicija izrade keramičkih predmeta za svakodnevnu upotrebu. A umetnički cilj kolonije, koja se afirmisala i u svetu, potvrđuje se svake godine dolaskom eminentih akademskih slikara-keramičara iz celog sveta, koji starom tehnologijom rada sa glinom, uz nadogradnju modernih materijala, stvaraju keramičke skulpture, unikatne posude, keramičke panove, kombinujući keramiku sa metalom, bojama i staklom – kaže Sofija.
Izrada narodne nošnje
Pored grnačarstva Zlakušani čuvaju još jedan zanat, a to je izrada narodnih nošnji svih krajeva Srbije za potrebe folklornih ansambala u Srbiji i dijaspori. To rade vredne ruke članice udruženja “Zavičaj”.
– Obučene smo za izradu nošnje užičkog kraja, a prema originalima starim preko 100 godina iz arhiva i depoa Narodnog muzeja u Užicu, Etno grafskog muzeja u Beogradu i zbirke Etno parka “Terzića avllija”. Imamo i katalog narodnih nošnji užičkog kraja po kome se ista može i poručiti – kažu u ovom udruženju.
Zlakusa je poznata i po drobrim trubačima počevši od majstora trube Boška Ostojića, pa do njegovog unuka Veljka Ostojića, jedinom školovanom trubaču. Veljko iza sebe ima brojne nagrade među kojima je i prva truba u Guči.
Ribnjaci
Čim se pravi “srpski cepter”, onda možete da zamislite kakva su jela iz takvog posuđa. Hlebovi, razne pite, jela poput kiselog kupusa, gulaša, pasulja… mnogostruko ukusnije. A posebnu draž gastronomije zlakuškog kraja su sveže ribe iz ribnjala. Duž rečice Petnice nalazi se dvadesetak ribnjaka sa pastrmkama.
Nenad Todorović, iz susednog sela Potpeć, ima svoj ribnjak na Petnici.
– Petnica se odlikuje po čistoći. Baš ta njena čistoća je pogodna za uzgajanje kalifornijske pastrmke, pa nije ni čudo što samo na njenih dva kilometra dužine nalati preko dvadeset ribnjaka. To je i razlog zašto mladi ostaju u ovom selu – rekao je Nenad.
Otkud ime Zlakusa
Postoje dve legende koje se prepričavaju o tome kako je Zlakusa dobila ime. Jedna od njih potiče iz vremena Turaka. Kroz deo teritorije ovog sela prolazio je turski caravan, utabanim rimskim putevima, a puni robe i dukata. To je privlačilo pažnji hajduka, a za prepad su koristili jednu kosu (prevoj) u današnjem ataru sela. Turci su se plašili tuda da prolaze i nazvali su to mesto zla kosa. Vremenom se taj naziv ustalio i prilikom izgovaranja došlo je do prelaska glasa “o” u glas “u” i odatle ima Zlakusa.
Prema drugoj legendi na teritoriji današnjeg sela postojao je jedan hang de su turski karavani pravili predah putujući iz Carigrada ka Dubrovniku. Pred tim hanom ih je uvek dočekivalo jedan pas lajući na konje, a Turci su ga opisivali kao zlo i kuso, pa dadoše selu ime po tom psu.
Autor: LZS
Zahvaljujemo se svim sagovornicima na saradnji.
Tekst je deo medijskog projekta “Užička sela imaju potencijala za razvoj seoskog turizma” koji je sufinansiran od Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
