Od 1945. do 1980. godine svaki 25. maj u bivšoj Jugoslaviji bio je jedan od najznačajnih događaja – rođendan tadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. U tu čast mladi su nosili “štafetu mladosti” od Triglava do Vardara i predavali je Titu. Predaja štafete i proslava Titovog rođendana bila je na masovnoj svečanosti na stadionu JNA i velinčanstvenoj priredbi mladih (slet), u prisustvu više desetina hiljada građana, a sve se prenosilo preko televizije. Štafeta je predstavljala izraz ljubavi mlade generacije prema Titu. Nosili su je mladići i devojke svih zanimanja i narodnosti – učenici, studenti, radnici, poljoprivrednici, sportisti, vojnici, policajci i njihove starešine … To je bilo toliko popularno da su tih godina, u drugoj polovini prošlog veka, izrađivane i lokalne štafete. Pred Dan mladosti nošeno je oko 20.000 komada. Jedino je ta savezna štafeta predavana Titu, a lokalne uručivane opštinskom rukovodstvu.
Te prve godine štafetu je nosilo 12.500 mladih ljudi, koji su pretrčali 9.000 kilometara. Prvu štafetu Tito je primio u Zagrebu, a zatim do 1956. godine pred Belim dvorom u Beogradu. Od tada, na Titovu inicijativu, taj događaj je proglašen za Dan mladosti i štafetu je Tito primao na stadionu JNA uz veličanstvenu priredbu mladih. U sletu su učestvovali mladi iz cele Jugoslavije, koji su svojim telima na stadionu pravili razne figure. Za to su trenirali i po mesec dana. Bilo je to vreme veličanja kulta ličnosti, iako je toga retko ko bio svestan.
Slobodan Jovanović je uručio štafetu Titu
Među onima koji su lično Titu uručili štafetu “Mladosti” je bio Užičanin Slobodan Jovanović. On je te 1961. godine imao 20 godina, a danas sa 80 godina se rado seća tog događaja.
– Taj događaj je nešto što u mom životu ne može da se zaboravi i uspomene su i dalje taze. Bilo je preko 50.000 gledalaca – kaže Jovanović, tadašnji zanatlija metalostrugar, zaposlen u vojnom delu fabrike „Prvi partizan“.
Slobodan je ušao u širi krug odabranih da lično preda štafetu posle centralne proslave 20 godina od revolucije u Jugoslaviji. U tu čast je Tito bio lično u Užicu, otvorio današnji Gradski trg sa Titovim spomenikom. Tada je odlučeno da će Titu štafetu predati vršnjak revolucije, dakle neko od 20 godina, i da mora da bude iz Užica.
– Imao sam, što bi rekli pedigre za to. Moj otac je bio obućar, a 1941. godine u toj radionici vodio je komunističku ćeliju u Užicu. I kada je bila bitka na Кadinjači, moj otac je otišao i nije se vratio, tu je poginuo. I moja sestra Milesa je iz Gimnazije otišla u partizane i vratila se iz rata sa činom kapetana. Te 1961. godine bio sam aktivan omladinac. Imao sam zanat metalostrugara i radio sam na vojnom u „Prvom partizanu“. Dakle, bio sam pogodan za tu čast, da predam Titu štafetu – priča naš sagovornik.
Slobodan se seća da je u uži izbor ušlo njih troje.
– Centralni komitet u Beogradu je odlučio da to budem ja i bio sam vrlo uzbuđen. Dali su mi tekst na A4 formatu da naučim. Naučio sam ga napamet, i sedam do deset dana pred 25. maj, boravio sam u Beogradu. Uoči tog dana imali smo generalnu probu. Ali tog dana, kada sam utrčao na stadion, na atletsku stazu i trebao da izgovorim tekst, savladala me je ogromna trema. Nisam mogao ni slova da se setim. Tešili su me ljude, i govorili da će to biti sve u redu – kaže Slobodan.
I sutradan, kada je došao taj dan, Slobodan je sa štafetom istrčao na atletsku stazu, pretrčao preko improvizovanog mosta, koji su držali uniformisani „difovci“ u sportskoj opremi i na malom postolju stao ispred Tita.
– Кada sam video Tita, trema je nestala. Imao je nešto u sebi, da kod svakog razbije tu tremu, da je odledi. „Dragi druže Tito, predajem ti štafetu mladosti, kojom ti omladina Jugoslavije čestita tvoj praznik“ … otprilike je tako išao taj tekst. Кada sam završio bez problema, predao sam štafetu. A onda, iznenada, mimo protokola, Tito se nageo prema meni, zagrlio me i poljubio. Bio sam iznenađen i to mi je bio najdraži momenat – rekao je Slobodan i dodao da je dugo čuvao taj tekst, ali se s godinama negde zaturio i ne može da ga nađe.
Кada je završio predaju štafete, vratio se preko istog mosta, a na kraju, dole, čekala ga je Stanka Laković, prvoborac i narodni heroj, koja mu je predala buket narcisa. Sa cvećem je otišao i seo u ložu sa ostalim rukovodiocima. Uveče je bio na prijemu u Belom dvoru. Tada mu je Tito uručio zlatan sat sa posvetom, koji i danas ljubomorno čuva.
– Ne bih taj sat prodao nikome. Sat je izradila jedna švajcarska firma, koja radi zlatne satove samo po porudžbini. Na pozadini sata je potpis „Tito“ – kaže Slobodan, dok mu sat stoji pored ruku.
Posle tog događaja vratio se u Užice i nastavio sa svakodnevnim životom.
– Vratio sam se u fabriku, nisam se uopšte uobrazio, a porasla mi je popularnost među omladinom, naročito među devojkama. Bio sam mlad, pa nisam znao to da iskoristim – dodaje u šali Slobodan.
Taj događaj ga je samo podstakao da završi srednju Tehničku školu, a potom i višu, da bi na kraju bio pogonski inženjer. Ceo svoj životni vek proveo je u fabrici. U penziju je otišao 2005. godine.
PRVI SUSRET SA TITOM
Slobodan je sa pet godina imao prvi susret sa Titom. To je bilo 1946. godine. On je sa ostalom decom siročadi, decom koja su izgubila roditelja u ratu, boravio u vili „Golija“ na Zlatiboru. Seća se da su imali jednu krpenu loptu kojom su se igrali, a ta lopta se izgubila.
– A onda je naišao Tito sa svojim nemačkim ovčarom, koji je nosio tu loptu u ustima. Tito je tada boravio u svojoj vili na Zlatiboru i u šetnji sa svojim psom našao je loptu. Došao je kod nas u „Goliju“ i kada sam video da pas nosi loptu u ustima, počeo sam da plačem. Onda me je Tito uzeo u naručje. To je snimio užički fotograf Lazić. A 1961. godine pričao sam sa Titom o krpenoj lopti. On je bio jako komunikativan – dodao je Slobodan.
Autor LZS
