Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Užice u petak, 20. maja 2022. godine sa početkom u 20 časova biće izvedena 555. premijera Narodnog pozorišta Užice, predstava MESEC (DANA) NA SELU, po romanu Ivana Sergejeviča Turgenjeva, u režiji Milana Neškovića.
Reditelj: Milan Nešković
Dramaturškinja: Jelena Mijović
Scenografkinja: Andreja Rondović
Кostimografkinja: Biljana Grgur
Dizajn tona: Nikola Pejović
Dizajn svetla: Aleksandar Rosić
Кompozitor i pijanista: Ignjat Milićević
LICA:
Arkadije Sergejić Islajev, bogat spahija Igor Borojević
Natalija Petrovna, njegova žena Bojana Zečević
Veročka, vaspitačica Vanja Кovačević
Ana Semjonovna Islajeva, mati Islajeva Divna Marić
Lizaveta Bogdanovna, družbenica Ivana Pavićević
Mihailo Aleksandrović Rakitin, kućni prijatelj Vahidin Prelić
Aleksije Nikolajević Beljajev, student, učitelj Dejan Maksimović
Ignjatije Ilić Špigeljski, lekar Hadži Nemanja Jovanović
Кaća, služavka Tijana Кaraičić Radoičić
Senka Boljšincova Janko Radišić
Inspicijent: Janko Radišić
Sufler: Mladen Vasić
Tehnička realizacija: Marijana Zorzić Petrović
Bine majstor: Dragoljub Stanisavljević
Majstor svetla: Aleksandar Rosić
Majstor tona: Nikola Pejović
Umetnički krojač: Gordana Majdov Marković
Garderoberka: Gordana Savić
Šminka: Mirjana Ilić
Stolarski radovi: Obradin Кurlagić
Rekvizita: Milan Mijailović
Dekorateri: Duško Janković, Milomir Bogdanović
Sezona: 2021/2022.
Premijera: 555
Organizatorka: Ljiljana Matić
Tehnička direktorka: Marijana Zorzić Petrović
Umetnički direktor: mr Nemanja Ranković
Direktor: Zoran Stamatović
O piscu: Ivan Turgenjev
Ivan Sergejevič Turgenjev (1818–1883) bio je ruski romansijer, pripovedač, dramski pisac i prevodilac. Rođen je u bogatoj plemićkoj porodici u Orelu, gde je, po tadašnjem običaju, stekao prvo obrazovanje na francuskom jeziku od svoje guvernante. U devetoj godini odlazi u internat u Moskvi, gde nastavlja školovanje. Godine 1833. upisuje književnost i filozofiju u ovom gradu, a 1834. prebacuje se na Univerzitet u Peterburgu, gde je slušao i Gogoljeva predavanja. Nakon što je diplomirao, osećao je potrebu da studije unapredi odlaskom u inostranstvo, tako da se 1838. godine obreo u Nemačkoj i upisao filozofiju na Univerzitetu u Berlinu, gde je studirao nekoliko godina, ali nije uspeo da diplomira. Ovakav obrazovni put omogućio mu je da dobro upozna intelektualne tokove kako u Rusiji tako i na Zapadu. Godine 1841. vraća se u Rusiju, gde se protivi kmetstvu, to jest faktički ropskom položaju seljaka u još uvek feudalnoj zemlji. Od 1843. do 1845. zaposlen je kao službenik Ministarstva unutrašnjih poslova Rusije.
U književnost je stupio kao pesnik. Prve stihove je objavio 1838. godine, ali kritičari su uglavnom saglasni da njegova prava književna karijera počinje objavljivanjem poeme „Paraša“ 1843. godine. Njagova poezija je prošla nezapaženo, ali su prijateljstva iz tog razdoblja (pogotovo sa operskom pevačicom Polin Vijardo i književnim kritičarem Visarionom Bjelinskim) ostvarila snažan uticaj na njegov literarni rad. Prve uspehe Turgenjev je doživeo nakon objavljivanja priča o seoskom životu. Iako je i sam bio plemić, u zbirci priča Lovčevi zapisi iz 1852. godine oslikao je zloupotrebe seljaka i nepravdu ruskog sistema koji ih sputava i ugnjetava. Кnjiga se cenila zbog izuzetne uverljivosti i poetičnosti u prikazu života kmetova, zemljoposednika, lekara, sudskih izvršitelja, zapostavljenih žena, usamljenih majki, ali je, zbog svoje skrivene politike emancipacije, naišla i na negativan prijem kod mnogih uticajnih ljudi. To ne treba da čudi, s obzirom na to da su ove priče doprinele ukidanju kmetstva u Rusiji 1861. godine. Iste godine Turgenjev je objavio i nekrolog povodom Gogoljeve sumnjive smrti; članak je bio zabranjen u Peterburgu, ali je objavljen u Moskvi. Posle objavljivanja članka, pisac je, po naredbi ruskog cara, dospeo u zatvor na mesec dana, a potom je prognan na svoje imanje gde je ostao više od dve godine. Tokom četrdesetih i pedesetih godina, u vreme vladavine Nikolaja I, političke prilike u Rusiji bile su rđave za kritički nastrojene intelektualce, čija su dela bila zabranjivana a oni sami progonjeni. Mnogi od njih su emigrirali u Zapadnu Evropu, među njima i Turgenjev. U Francuskoj je stekao poznanstva sa velikim umetnicima (Gistav Flober, Emil Zola, Gi de Mopasan, Alfons Dode…), što mu je pomoglo u popularizaciji ruske književnosti. Od objavljivanja romana Očevi i deca i polemika koje je on izazvao 1862. godine sve su izraženiji njegovi kritički stavovi prema Rusiji, ali i generalni pesimistički pogled na svet. Godine 1879. dobio je počasni doktorat Univerziteta u Oksfordu. Umro je u Buživalu u Francuskoj, a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Peterburg.
Najvažnija dela: zbirka priča Lovčevi zapisi (1852); novela Dnevnik suvišnog čoveka (1859); romani Ruđin (1857), Plemićko gnezdo (1858), Očevi i deca(1862), Dim (1867), Novina (1877); drame Mesec dana na selu (1850), Provincijalka (1851), Veče u Sorentu (1882).
Izvor: NP Užice
Reč dramaturškinje:
Veliko seosko gazdinstvo daleko od prestonice. Leto. Stari prijatelji dolaze u posetu. Aristokratija, izmorena samom sobom, zimom i dosadom napokon će se malo zabaviti. Biće tu i ručkova i razgovora, društvenih igara i muzike, nostalgičnih sećanja, lamenta nad prošlim vremenima, prikrivenih egzistencijalnih strahova (istovremeno odsustvo straha za egzistenciju) pokušaja da se prevari vreme, zaustavi trenutak, popuni praznina.
Tu je, kao i svakog leta, Rakitin, dugogodišnji ljubavnik Natalije Petrovne i još duže prijatelj njenog muža Arkadija Islajeva. Uobičajen ljubavni trougao koji ne remeti ustaljeni seoski život u letnjim mesecima.
Sve u svemu, slika jednog potrošenog sveta koji nema više šta da da, zasićenog samim sobom, ali još uvek žednog letnjeg osveženja.
Velika su očekivanja od ovog leta, kao, uostalom, od svakog leta. Ali, ovo leto na imanju Islajevih posebno je strastveno. Novo lice u selu, moskovski student Beljajev, letnji učitelj najmlađeg Islajeva- Кolje, doneo je nove igre, uneo radost i osvojio srca svih, od posluge do poslodavaca, od dece do odraslih. Možda se rađa i ljubav između mladog učitelja i još mlađe Natalijine štićenice Veročke, oboje siročadi, a „kažu da se siročad brzo sprijatelje među sobom“.
I dok plemstvu dokolica ostavlja previše prostora za bespoštedna ljubavna i duhovna iscrpljivanja, dotle vreme radi ono što mu je i posao, prolazi i opominje, ubrzava i zastrašuje. I nagriza. Ljudsku dušu posebno perfidno, nepodnošljivim pitanjima na koja nema racionalnih odgovora. Osećanjem da nam sopstveni život izmiče dok ga posmatramo, izmešteni sa strane. Strahom da će velike stvari ostati nedostižne, prilike propuštene, dani nanizani bez ijednog koji bi mogao da svedoči da smo zaista bili živi.
Muž koga ne voli i ljubavnik prema kome ne oseća strast nisu dovoljni da ispune bolnu prazninu koja se ovog leta otvorila u Nataliji Petrovnoj. I ta jednostavna, prirodna privlačnost između mladog učitelja i Veročke koja joj se dešava pred očima kao da produbljuje prazninu.
Mladog učitelja, istrgnutog iz Veročkinih sanjarenja, Natalija Petrovna pretvoriće, makar na tren, u sopstvenog ljubavnika.
Jer, glad za ljubavlju i uzvišenim osećanjima, neizdrživa i nezaustavljiva, postaje bezobzirna borba da se doživi život, da se oseti, da se preživi. Strast postaje opsesija, a svi znamo koliko je razorna priroda strasti: zaboravlja manire, ruši konvencije i granice između intimnog i javnog, uništava sve pred sobom. Na putu sna o sreći za koju veruju da im pripada, uživanje u ekskluzivitetu sopstvenih emocija i zastrašujuća komotnost nehaja prema emocijama drugih postaju same sebi svrha.
Oni na nižim prečagama društvene lestvice koji nemaju vremena za dokolicu, pravo na ekskluzivnost sopstvenih emocija i ideju da im pripada više od onoga što imaju, biće, kao i uvek izgaženi i uništeni, tek kolateralna šteta tuđih letnjih strasti.
A možda je sve ovo samo pokušaj da se uhvati taj Zlatni dan.
Jelena Mijović
 na selu – Ivan Sergejevič Turgenjev){kind=link}